“Ja sam lenja majka”

mart 7, 2017

Ja sam lenja majka. Uz to sam i sebična i nemarna. Hoćete da znate zašto? E, pa zato što želim da moja deca budu samostalna, preduzimljiva i odgovorna. Detetu treba pružiti mogućnosti da ispolje te osobine.


Radeći u vrtiću, nagledala sam se primera roditeljske preterane brige. U sećanju mi je posebno ostao trogodišnji Slavik. Brižni roditelji su mislili da mora uvek i sve da pojede, inače će smršati. Ne znam kako su ga kod kuće hranili, ali kod nas je došao sa jasnim poremećajem apetita. Žvakao je i gutao mehanički sve što biste mu dali. Trebalo je da ga mi hranimo pošto „još ne ume da jede sam“. I tako ga ja hranim prvi dan i na njegovom licu ne primećujem nikakvu emociju: prinosim mu kašu – otvara usta, žvaće, guta. Moram reći da kuvaru u našem vrtiću kaša nije baš išla od ruke. Tog dana mnoga deca nisu htela da je jedu (i potpuno ih razumem). Slavik je pojeo skoro sve. Pitam ga: „Da li ti se dopada kaša?“ „Ne.“ I otvara usta, žvaće, guta. „Ako ti se ne dopada – nemoj da jedeš!“ Slavikove oči blesnuše od čuda. Nije imao pojma da može i tako. Isprva je Slavik uživao u dobijenom pravu da ne jede i samo je pio kompot. Potom je počeo da traži dodatak za ono što mu se sviđa odnosno da gura tanjir s jelom koje mu se ne sviđa. Stekao je samostalnost u izboru. Nakon toga smo prestali da ga mi hranimo pošto je hrana prirodna potreba. I kad ogladni dete će i samo jesti.

“I tako je već veliko dete u vrtiću čekalo da ga neko odvede u toalet. Kad to niko ne učini, dete se upiški u gaće, pa se ne seti niti da ih skine niti da zatraži pomoć. Za nedelju dana problem je rešen.”

Ja sam lenja majka. U nekom trenutku sam postala lenja da hranim svoju decu. Sa godinu dana, tutnula bih im kašiku i sela pored njih da i ja jedem. Sa godinu i po već su baratali viljuškom.

Prirodna potreba je, kao što znamo, i vršenje nužde. Slavik ju je obavljao u gaće. Njegova mama nam je rekla da ga na svaka dva sata vodimo u toalet. „Kod kuće ga stavim na nošu i držim ga dok sve lepo ne obavi.“ I tako je već veliko dete u vrtiću čekalo da ga neko odvede u toalet. Kad to niko ne učini, dete se upiški u gaće, pa se ne seti niti da ih skine niti da zatraži pomoć. Za nedelju dana problem je rešen. „Piški mi se“ – obaveštavao je ponosno Slavik celu grupu odlazeći na WC-šolju.

“Čudesnog li preobražaja kod naše dece kada dođe baka! Stariji istog časa zaboravi da ume sam da radi domaći, da podgreje jelo, da spakuje knjige i da ide u školu. Plaši se čak i da zaspi sam – mora baba da sedi pored njega!”

Ja sam lenja majka. Preko vikenda volim ujutro da odspavam. Jedne subote probudim se oko 11. Moj dvoipogodišnji sin gleda crtać i žvaće medenjak. Sam uključio televizor, sam našao disk. A stariji, koji ima osam godina, već nije kod kuće. Prethodne večeri je dobio dozvolu da ide sa drugom i njegovim roditeljima u bioskop. Rekla sam mu da mi se ne ustaje tako rano. I ako želi u bioskop, neka sam navije sat i neka se spremi. Daleko od toga da se uspavao… Naravno da sam i ja podesila telefon da zvoni, osluškivala kako se on sprema i zatvara vrata, iščekivala sms o drugarove mame… ali dete ništa od toga nije videlo.

Još sam lenja i da proveravam školsku torbu, opremu za sambo, da sušim stvari posle bazena i da radim s njim domaći (uzgred, zasad dobija četvorke i petice). Lenja sam i da bacam smeće, pa ga baca on kad krene u školu.

A imam i taj hir da ga zamolim da mi napravi čaj i donese za kompjuter. Sve mi se čini da ću s godinama postajati sve lenjivija.
No čudesnog li preobražaja kod naše dece kada dođe baka! Stariji istog časa zaboravi da ume sam da radi domaći, da podgreje jelo, da spakuje knjige i da ide u školu. Plaši se čak i da zaspi sam – mora baba da sedi pored njega!

A naša baba nije lenja.

Deca su nesamostalna ako je tako zgodnije odraslima.

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Izvor: Detinjarije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


4 komentara na "“Ja sam lenja majka”

  1. Coka kaže:

    Kako je lepo kad lenja mama zivi sama pa moze ovo ovako. Mi u zajednici mozemo samo da gledamo kako nam babe i dede od dece prave debile, i ako pokusate nesto da kazete ili im otvorite oci oni vas nahrene onim sto se ne jede… a nije bas da zivite u svojoj nego u njihovoj kuci i nije bas da imate gde da se vratite. Pa tako svaki dan slusate kako ste vi lenji i neposveceni deci, a baka, eto, ustala u 6 pa spremila kacamak, tortu, kolac, hleb, ispekla prase na raznju, vola u kupusu i sve to ceka zadrigle unuke, sina i muza. I dok se mljacka obavezno se inu prebaci kako je nesposoban i ne ume nista da radi…pitam se sto…hm hm…

    1. Gricko kaže:

      E zato sam draga moja odabrala da živim u 30kv sa mojom petočlanom porodicom…. ali imamo lični mir i nemam nikoga da me hrani onime što se “ne jede” i popuje o bilo čemu. Sve ima svoju cenu.

      1. Coka kaže:

        Draga moja, sve ima svoju cenu, zaista, ali da li to znaci da mi sto nemamo tih 30 kvadrata ne treba da imamo svoju decu i porodicu? I ja bih rado zivela u svojoj kuci, ali je nemam. A svakog dana slusam komentare ljudi koji NEMAJU POJMA kako sam srecna jer ima ko da mi “pomogne” i da mi se nadje. Za cenu toga niko ne pita. Nego, Vi ste doneli odluku i svaka Vam cast sto zivite sami, ne znate cega ste se sve spasli, verujte.

    2. Paun kaže:

      Samostalnost ide sa zreloscu…Ako dete nije zrelo a vi ga vec osamostalili velika sansa je da je njegov put- snazljiv ali sa socioloskim psihozama…U prevodu dete uspesan biznismen koji je psihopata. …

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama