Ја сам Марина и ја сам немајка“: Порука жене чије једно дете је „балаво до пода, а друго ус**но до главе“ открива како заиста живе срећне мајке на брдовитом Балкану
Она је решила да разбије све предрасуде које данас стварају „жене, мајке, краљице“ и успела је
Данас је популарно бити „жена, мајка, краљица“. И ако случајно помислите да не можете да одговорите на тај изазов, онда по инерцији за себе треба да мислите да сте лош родитељ. Ипак, стварност је мало другачија.
„Балканска мајка“ мора да може све, а новопечене феминисткиње јој додају само со на рану преузимањем „мушких послова“ на своја плећа.
Тако да је јако тешко описати како би то требао да изгледа дан „супер жене“ која је насмејана, смирена мајка, пословно успешна жена која добро зарађује, а истовремено нађе простор за бар ручак и посластицу на дневном нивоу.
Ипак, стиче се утисак да је много таквих. Оних које немају нагомилан веш, чији су ормани у перфектном реду, чија деца враћају играчке тамо где их нађу јер су ОНЕ успеле да их од малих ногу науче да поштују правила и то не батинама, него константном причом и давањем добронамерних упутстава и квалитативних похвала.
Свакодневица једне жене из региона је сасвим другачија и зато је она чврсто одлучила да себе назове „немајком“. Још чвршће је одлучила да опише како изгледа један сасвим обичан дан породиље које има и једно старије дете приде.
Написала је ово на свом Фејсбук профилу:
– Ја сам Марина и ја сам немајка. Немајка вам је популаран израз за мајку која не „игра по правилима“ мајчинства свих великих мајки данашњице.
Ово је мој несин који је данас, како ја уторком постим на хлебу и води, месио самном погачице. Исти тај несин је преузео тесто јер је моја тромесечна некћи урлала из петних зила.
Када је коначно престала, ја немајка и мој несин смо од погачица направили слане стапиће. Тесто није успело, али је зато неколико килограма брашна падало по поду као снег.
Од мог савршеног, стерилног стана остала су само сећања! Преузела су га моја савршена, нестерилна деца. Једно балаво до пода, друго усрано до главе!
И није то све.
Ја немајка носим своју девојчицу гутајући бруфене као „тиц-тац“. Не учим је на руке, него на срце!
Ја немајка пољупцима лечим све, чак и те скорене балице!
Не перем дуду када звекне на под него је ставим себи у уста па онда њој. Хиљаду пута дунем слани штапић са пода и стрпам га у уста.
Ја немајка палим ноћу сусилицу за веш и између ње и веш машине седим и плачем, кад коначно сви заспе.
Ја немајка имам још само милиметар црвеног лака на ноктима. Имам упалу бубрега, али плешем са сином. Плачем касније.
Устајем раније. Да му штрамплице за вртић угрејем.
Ја немајка пошаљем мужа код комшија и кажем: „Иване, иди код Илије или по нормабел (лек за смирење, прим. аут.) или по бомбу, свеједно ми је!“
Ја не стављам своју слику на фејс јер у властитој кући изгледам као бескућник. Играм се са децом, бришем бале рукавом, зубе кад оперем од среће заплачем, а када два сата у цугу одспавам уверена сам да сам мртва!
Ја сам немајка, а моја деца недеца. Син се санкао док му прсти нису отпали, Тому носим док се к’о тужна врба до пода не савијем, а када ме Иван као данас гледајући стан и нас троје од брашна пита: „Бебо, па шта се вама догодило?!?“, ја кажем – ИВАНЕ, ТВОЈОЈ СЕ НЕЖЕНИ И НЕДЕЦИ ДОГОДИО ЗИВОТ!
Онда он пукне од смеха, отвори пиво и постане немуж и неотац, а ми… Ми постанемо и останемо СРЕЋНИ! –
Баш тако живи много мајки на овом „брдовитом Балкану“ и оне су заиста срећне, јер њихова правила не постоје. Оне живе са својим породицама пуним плућима.
https://www.facebook.com/1610213689190165/photos/a.1969357549942442/2207500026128192/?type=3&theater
Извор: Телеграф