Žao mi je da te slušam koliko silno grešiš mlada ženo. Grešiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvaespetu lizalicu, grešiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću.
Da li se sećate vremena kada su stariji bili autoritet? Ja se sećam vrlo dobro. Volela sam te čvrsto utemeljene granice. Bio je dovoljan ćaletov prekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče I da se ne priča punih usta. Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim: ‘Dobar dan’, urađenim domaćim i urednom školskom keceljom.
Roditelji su bili red i zakon. Babe i dede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem. Ako nisi dobar u školi, prosto si najebao, nema tu šta dalje da se priča. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan ako ne dobiješ papučom po dupetu odmah posle roditeljskog. Reč roditelja je poslednja. Ako posle izgovoriš makar: ‘Dobro’, sledi upozorenje: Ako li te ja opandrčim ima da zujiš tri dana, jes’ čuo? Moja je zadnja. I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se da rizikuješ da fasuješ kaznu, ide vikend. Najgore što može da ti se desi je da ceo vikend trebiš sa babom pirinač. Mnogo pirinča. Ili da čistiš klice sa dvesta kila proklijalih krompira u podrumu.
“Ako nisi dobar u školi, prosto si nadrljao, nema tu šta dalje da se priča. Nema napolje, nema bicikl, nema džeparac, srećan ako ne dobiješ papučom po dupetu odmah posle roditeljskog. “
Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš boraniju za ručak? Ješćeš je za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te ta ista boranija za doručak. Onda skapiraš koliko je to ogavno, pa je pojedeš za ručak kad ti je posluže.
Šta ima slatko? Ima jabuke. Nešto slađe? Ima jaje sa šećerom ili narendaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam…Ima još pet dana do penzije, tada će biti sladoleda. Nagrade za odličan uspeh u školi i opšte dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspeh od ćaleta i keve sam dobijala nešto posebno. Pamtim prvi vokmen.. Starke su bile najbolje što si mogao u to vreme da poseduješ od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, u suprotnom dobiješ neke patike na čičak iz Borovo prodavnice i vozi, dok se ne pocepaju to ti je što ti je.
Ne mogu da skapiram šta se u međuvremenu promenilo u vezi vaspitavanja dece i sistema nagrađivanja. Deca danas imaju mnogo toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lenjost i obesnost se tretiraju kao ’pa takav je šta ću mu ja’. Šta se deslilo sa igrama ledeni čika, žmurke, lastiš, care, care gospodare? Internet se desio. Parkove i dvorišta su zamenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo. Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potreban samo računar i struja. Deca se druže on line. Unutra.
“Ne mogu da skapiram šta se u međuvremenu promenilo u vezi vaspitavanja dece i sistema nagrađivanja. Deca danas imaju mnogo toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lenjost i obesnost se tretiraju kao ’pa takav je šta ću mu ja’.”
Kao roditelj, sledila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti deca ne pojedu mozak ili kako da ostaneš normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja.
Kao da je postao trend da granice ne postoje ili roditelji ne umeju da ih postave i održe stabilnim. U suštini se promenilo to što se deca tretiraju kao da su od morske pene. Ponekad tako stanem i posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dete od četiri godine. Jure za njima sa šerpicama po parku i hrane ih u trku, jer ‘on samo tako hoće da jede’. Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne bre, kako će da razvije motoriku sopstvenih ruku i nogu ako ne zna da postoji i ta mogućnost…da padne. ‘Moj ne jede spanać, moj ne jede meso, samo krompir oće, ovaj moj ne spava do ponoći’. Šta bre ne spava, pa lepo piše u knjizi dr Spoka: Stavite ga u krevet nahranjenog, presvučenog i ugasite svetlo. U devet u krevet bre. Plači, zabole me, i ja sam živ stvor. Gde je mojih pet minuta?
“Ponekad tako stanem i posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu da savladaju rođeno dete od četiri godine.”
Sve lepo piše u best seleru ‘Kako odgajati djete.’ Mislim da je većina nas nasledila tu knjigu. Od koga? Od naših roditelja. Šta mislite čemu im je služila knjiga? Da vide kako treba. I meni je ostala u amanet i pročitala sam je i primenila od korica do korica.
Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vreme i mesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je prosto tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da sa detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao I doslednost svakog izgovorenog pravila.
-Izvinite, reče mi jedna mlada žena, dete vam jede zemlju.
-Znam, neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunuće je.
“Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vreme i mesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa. To je prosto tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama.”
Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam delovala čudno i klonili su me se. I to sam razumela. Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dete, tvoja briga. Žao mi je da te slušam koliko silno grešiš mlada ženo. Grešiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvaespetu lizalicu, grešiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću. Grešiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Grešiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama. Grešiš jer ga učiš da će ga svaki pas ujesti, i svaka mačka ogrebati. Grešiš što je gojazan, u pelenama sa cuclom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa. Grešiš što mu ne daš da ide u pesak da se ne bi isprljao, i na tobogan da ti ne bi morala da ga hvataš, jer će mu se guzica pregrubo prizemljiti za tvoj kriterijum. Onda će plakati…a ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi sa dezenom pačića. Žao mi te ženo. Žao mi te jer znam u šta ćeš da se pretvoriš. U ono što nikome ne prija. Čak ni tom detetu.
Piše: Sandra Todorović
BRAVO!
Alal vera! Svaka Vam je zlata vredna! Citajte ovo novopeceni i buduci roditelji , spasite se od terora razmazenosti. Dobar roditelj uci dete,los povladjuje i ide linijom manjeg otpora,kukavicki. Jer nema znanja,snage ni volje da se posveti… Zasto? Puno je razloga,ali to svakako nije dete.
Pa gde ima ta knjiga da se kupi? Nisam nasledila knjigu nego vaspitanje po tom starinskom nacinu. Za dorucak je bila palenta i slaninica, nije se pila coca-cola, policijski cas u 9 sati, okupani, nahranjeni u krevetu. Posle 9 sati, pa sve do srednje skole, nije bilo ostajanja i gledanja tv-a. Ne daj Boze da se u 12 sati kupa i pere kosa, ili spavanje do 12, ili pranje kose i tusiranje pre podne, subotom do 12 cela kuca ociscena i domci uradjen. Sestra i ja dobile bi lavor sa vodom i krpu pa ako je sve cisto brisale bi vrata, stolariju, lajsne na prozorima, cupkale travu. Nisu nasi roditelji sedeli sa nama i radili domaci, same smo se snalazile, dobijemo ocenu koju zasluzilmo pa ti vidi hoces sledeci put duze sedeti za stolom. Jel trebam dalje da pricam?
Upravo tako!I sasvim se pokazalo ispravno.
Amin!
bravo svaka cast na ovom istinitom tekstu
E pa svaka cast! Ovo treba postaviti za himnu! Dobro je da nisam jedina u tome da me svi cudno gledaju sa tim nacinom vaspitavanja. E sad mi je srce puno!
Jos jednom svaka cast!
Tako je!
Samo mi ono „dvaespet“ s početka para mozak još uvek…
Prema ovom tekstu sve je ili crno ili belo. 🙁
Autor deluje isfrustrirano, neshvaceno i asocijalno.
Moguce je nametnuti svoja pravila, a ne biti cudak koji ne komunicira sa drugima u parku. Zbog cega taj stav “Ili radis kao ja ili si los roditelj“?
Draga Nevena, očigledno niste odrastali u naše vreme, u PRAVO vreme!
Moje misljenje takodjer. Zasto je greska dijete sa ljubavlju ispratiti u carstvo snova. I velika je razlika, da li nesto zabranim, ili bez ikakvog razloga „opandrcim“ dijete, cisto da zna sta je batina. Pravila vaze za sve. Dvolicno je sjediti satima za kompjuterom ili telefonom, pa to isto zabraniti djetetu ili se cuditi, zasto se dijete interesuje. Ja vidim danas jedan drugi problem. Ljubav prema djetetu se ocigledno mjeri posjedom i konzumom. To je pogresno. Ljubav se mjeri kolicinom odgovornosti koju preuzmemo za dijete. Naravno da majke imaju potrebe. Samo, jedno dijete nije samo izabralo, da dodje na ovaj svijet. I vrijeme u kojem su potrebe djeteta velike i neodgodive, je u poredjenju sa duzinom zivota relativno kratko. Djeca nauce sama spavati i bez ratovanja i ostavljanja u sobi.
Ovo je glupost i neistina, ja trenutno imam 21 godinu i do pre dve godine me je otac, koji je pola metara visi od mene, ima 30kg vise od mene, tukao kao vola u kupusu za najmanju glupost. Ja danas nisam u dobrim odnosima sa svojim ocem, ne razgovaramo i ne zanimamo jedno drugog. Ja sam zavrsila skolu za vaspitaca, decu ne treba tuci i ne treba im uterivati strah u kosti, sa decom treba pricati, kada se detetu obracamo kao „velikom“ detetu, ono stice utisak da je „veliko“ i tako pocinje da se ponasa. Kada se prema detetu ponasamo agresivno ono je uplaseno i zbunjeno, narocito mladje dete (1-4 godine), previse granica, strogoce stvara kod deteta bes koji se ispoljava u pubertetu, cak i pre puberteta on skuplja u sebi taj osecaj pteteranog ogranicenja i samo ceka trenutak kada ce da „poludi“ i da se izdivlja. Postoji jos mnoogo mnoogo metoda, samo treba da se raspitate, procitate i zanimate za svoje dete. Mislim da bi bilo bolje da malo razmisljate o tome kako vasa deca od 6 godina imaju telefone vrednije od mene cele….
Autorka ni jednom nije implicirala agresivnost prema deci. Niti da ih tretiramo kao odrasle, upravo suprotno. Pročitajte, vaspitačice, još jednom tekst, pa onda recite da li je glupost.
Ako se dete ponasa histericno i trazi lizalicu, balon, sladoled i to 12sti onda si kreten koji je navikao da smiruje dete svakakvim glupostima. Smiruje? Prva i osnovna glupost. Dete ne treba smirivati. Nego shvatiti i pruziti, dati, osecati.. i podrziti.
Autoritet u skoli i kod kuce? Pa i Papa, Patrijarh, Hitler, Staljin, Tito a danas i mnogi drugi autiruteti naredjuju sta je dobro a sta nije. Svojoj deci govirim moje misljenje, a deca sigurno nece zeleti da ubiju, lazu ili kradu ako su slobodna i bez kompleksa. Deca se radjaju dobra i iskrena.
Zasto bi prihvatala zdravo za gotovo ono sto im ja ili neki autoritet kaze? Ne zelim da imaju autoritet. Zelim da imaju i uvek traze ucitelje-nekog ko zna vise i ko moze necemu da ih nauci. Ako vide premijera ili kralja koga ne vole – neka mu kazu da pusi afroamerikancu – ako to zele. Postovace pravo znanje. Ja sam npr od moje uciteljice vise ogluveo nego naucio jer je stalno vikala na decu koja nisu rauzumela ono sto je pricla. Nije ni cudo jer se drala kao azdaja. Da li je ok prihvatiti takav autoritet? Pa ona nas je sve redom unistila! To sto smo stariji i sto smo ih rodili nema apsolutno nikakve veze sa decijim zivotom i sa tim sta oni zele da budu. Nismo ih rodili da bi ih programirali nego da bi bili SLOBODNI. Nas strah od neizvezsnosti i najcesce sopstvenih kompleksa ih sputava da zablistaju. Da budu ono sto jesu.
Kazna i nagrada su najgora stvar za slobodno dete. Sta? Treba da pojedem spanac da bi jeo cokoladu? A ako ne pojedem bicu u kazni? Wow kakva nesposobnost i nemoc roditelja! Iskreno ja cesto pravim tu gresku koju moram da iskorenim. Dete na taj nacin stice pogresan uvid u zivot. Bicu nagradjen ako pojedem spanac, ako budem odlican u skoli, ako ne zavrsim fax – NE NE NE!
Bices srecan ako radis ono sto zelis i sto volis. To je nagrada! Sreca. Ako danas ne volis spanac ok..mozda ga zavolis kasnije. Ili pihtije. Punjene paprike. Ali uvek radi ono sto ti se radi i sto volis! Samo ces tako biti srecan.
Sa autoriretom ces biti..pa..poslusan. ali nikako srecan!
Naravo ipak postoje ozbiljne zabrane..prozor, struja, vrela supa. To je common sense. Ali skakanje, zvrljanje po zidovima svoje sobe, tj sve ono sto ne ugrozava drugu osobu je potpuno dozvoljeno kako za dete tako i za odraslu osobu. Te ozbiljne i opasne stvari im iskreno predocim i one (imam 2 cerkice) mi veruju. Nema potrebe da ih stalno kontrolisem. Kada si uvek iskren sa decom ona ti veruju..lici kao i na odrasle. Trudio sam se da se ne predstavljam vaznijim od mojih cerkica. One moj posao dozivljavaju kao zabavu, pa kada zele da idu sa mnom na posao subotom a nije bas trenutak..kazem im da ce im biti dosadno jer moram da pricam sa nekim odraslim ljudima.. i naravno nikada nisu zadovoljne ali me ispostuju. Iskrenost je ono sto deca najvise vole. Ona postaju razmazena ili besna ako ih lazete. Ona osecaju kada vide da reci ne odgovaraju onome sto se stvarno dogadja. Deca su detekrori lazi.
Kakva sramota za nas matore .
Mi smo sve to zaboravili.
Ne. Nemojmo se ljutiti na decu jer mislimo da ne razumeju svet. Budmo ljuti a sebe jer se nismo igrali sveta sa decom! Bolje procitajte Slobodnu decu Samerhila!!
prosvetar
Autoritet ne mora nuzno da bude losa stvar po difoltu; Vasa deca su sutra neciji zaposleni, a svi znamo da ce tu morati da postuju nekoga ko je autoritet. Svakako da ne treba da se robovski posvete, kao sto to nasa nacija ume, pa ovamo da laju i grizu a tom autoritetu da ne govore nista- treba naci balans izmedju te slobode o kojoj pricate i postovanju starijih. Ono sa cim se slazem je da je postovanje dvosmerna ulica, i cesto od bahatih „matorih“ cujem kako mi mladji treba da ukazemo postovanje; hocu…ako ga dobijem zauzvrat. S druge strane, metod kazne i nagrade u izvesnom uzrastu moze da bude koristan ako se pravilno koristi. Nekako imam osecaj da se ranije to bolje znalo kad nismo imali nikakvo uputstvo za to koriscenje, nego danas kad svako ko se roditeljem zove moze da sedne i objavljuje tekstove o roditeljstvu ili komentarise na iste. Toliko kritike i pametovanja zarad nicega. Ja cu svakako nastojati da budem svom detetu autoritet, pri tom savrseno svesna da ima vise vrsta autoriteta i da nisam ni Staljin ni Hitler. Moje dete je jos toliko malo da ja ne mogu da mu objasnim zasto nesto ne moze ili mora-morace da me poslusa dok ne bude razumelo, ne vredi. Sad ste me podsetili na moju drugaricu iz detinjstva, jedno posve slobodno dete, umetnica, ciji je duh toliko slobodan i nepokoran da ne zeli da nadje posao jer ima problema sa postovanjem autoriteta- neka se o troskovima brine neko drugi, roditelji npr, a moj duh ce ostati zauvek slobodan….
Samo sam htela da kazem da se u potpunosti slazem sa Vasim komentarom.
Svaka cast na razmisljanju!
Postovani , mozda bi psiholog bolje ovo iskazao , ali pokusacu i ja , sa svojim skromnim znanjem pedagogije . Vas pristup vaspitanju stvara nesrecnu decu ! Bas zato sto Vi mislite da sve cinite da budu postovana , zadovoljena i voljena i tako dalje , zaboraviste bitnu stvar , a to je da decu treba VASPITAVATI ! Po definiciji , vaspitanje je nasilje nad decijom prirodom. Posebno otac mora da trazi , zabranjuje , naredjuje i tako nauci dete sta je ljubav koja se zasluzuje , za razliku od majcinske ljubavi koja je bezuslovna . Naravno da tata voli najvise na svetu , kojiko i majka , ali njegova uloga je da kod deteta stvori zdrav odnos prema autoritetu . Kada otac nije ispunio svoju psiholosku ulogu na pravi nacin , dete nije izraslo u kompletnu , zdravu i srecnu osobu . Prva stvar , najuocivljija , je da dete ima los odnos prema uciteljima ,kasnije sefovima na poslu , a to povlaci mnogo komplikacija . Neces biti uspesan u poslu ako nemas zdrav odnos prema autoritetu . Ko to kaze da vase dete moze da kaze engleskoj kraljici psovku koju hoce !? Moze , ali su posledice teske … To sto Vi mislite da je vrlina , nazalost je samo vid asocijalnog ponasanja . Covek mora biti uspesan u svom poslu , jer je to vid ostvarenja nase licnosti i daje nam satisfakciju koja se ne moze kompezovati drugim stvarima . Ako niste VASPITALI dete na pravi nacin , ono ce morati da ulozi mnogo vise truda na poslu , a rezultati ce biti uvek losiji od onih koji su socijalno adaptirani . To stvara frustraciju , a mladi covek ne vidi u cemu je problem i ne moze da razresi taj problem bez strucne pomoci psihologa ili psihijatra. Jos je mnogo posledica koje ce covek nositi ako je otac zanemario svoju ulogu u vaspitanju , bilo bi preopsirno da to sada izlazem , ali ako ste zainteresovani , mozete nabaviti neku knjigu ,od ozbiljnog autora , a ne nekog spisatelja , spisateljice i sagledati stvari iz drugog ugla .Ucinili biste svojoj decu dobrobit , jer decu volimo vise od sebe , ali …Mnogo roditelja misli da je decu dovoljno voleti ,a da ce se ona sama vaspitati , valjda kao sto ce trava nici ,negovali je ili ne.Jos jedan trend medju roditeljima ,potpuno debilan , jeste da decu volimo takva kakva jesu , kao da su to odrasle osobe , i da je greh i potpuno prevazidjeno vaspitavati decu . Ipak su to sve linije manjeg otpora gde nesigurni roditelj zeli da bude drugar sa svojim detetom , bez sukoba , a u strahu da ne izgubi decju ljubav. A naravno , takav stav prema roditeljstvu pokazuje graske Vasih roditelja koji su bili losi modeli od kojih sada bezite u drugu krajnost ili ponavljate isti model. Mozda zvuci surovo ,izvinjavam se ako ste povredjeni , ali ne kazu dzabe da istina leci.
Danijela, jako lepo receno, sve ono sto bih i ja sama rekla, da mogu na ovako jasan i sazet nacin 🙂 Pozdrav! 🙂
Danijela, sjajan komentar. Sve je tačno tako. Činjenica je da se deca rađaju sa određenim osobinama, karakterom, ali je isto tako činjenica da mi sve to vaspitanjem možemo da ublažimo i usmerima, a neke stvari i da promenimo. Deca se ne mogu vaspitati sama. Zato imaju nas roditelje. Poštovanje autoriteta je takođe važno kako ste naveli.
Dete se vaspitava onoliko koliko mu posvetite paznje. Mislim da dete od 3-4 godine dnevno postavi oko 400 pitanja. Vaspitanje zavisi od odgovora. Tezak test za roditelje, smirenost i iskrenost. Roditelji su maloj deci centar sveta, ona upijaju sve sto kazemo i kako se ponasamo. Mi smo njihov prvi autoritet, ali taj status zdravog uzora treba odrzati, a ne biti u fazonu – ma tako je zato sto ja tako kazem. Ne pustam da deca rastu kao korov, naprotiv, veoma budno pratim sta rade. Ne osudjujem kada mislim da rade nesto pogresno, nego pokusam da im objasnim zasto mislim da je to lose i sam dam primer ponasanja. Ne uspeva mi bas svaki put naravno. Ali mislim da kada porastu i udju u pubertet nece strepeti da mi kazu sta god da su uradili, a to mi je cilj – iskrenost. Zamislite da ste dete, jedva cekate da dodje mama ili tata kuci da im pokazete crtez, slagalicu ili da se igrate jer ste ih zeljni. Roditelj dodje umoran, nervozan i kaze vecera, pojedi brokoli i tacka. Zamislite kako se zbunjeno i frustrirano oseca dete. „Hteo sam da se igram, sta sam to lose uradio pa sam naljutio mamu i tatu?“ Tako se gubi zdrav autoritet i poverenje. Primer umetnice koje ste naveli nije bas dobar jer ona nema zdrav autoritet. Nema nekoga kome veruje. Napomenuo sam da odobravam da deca rade sve sto ne ugozava druge a i njih. Tako obracaju paznju na to sta ko voli a sta mu smeta. Razvija se osecaj odgovornosti i slobodan duh, kreativnost. Toliko. Budite deca sa decom!
Slazem se. Mislim da posvecujemo vise paznje deci nego sto su to radili nekada. Vise se igramo sa njima i tako ih ucimo i vaspitavamo. U pravu ste,da ne treba da ih pustimo da rastu kao korov…
P.s. Pisac knjige Slobodna deca Samerhila Aleksandar S. Nil nije neki spisatelj. On je 50 godina svakodnevno provodio vreme sa decom u skoli koju je osnovao 1923. nedaleko od Londona. Njegova cerka Zoe i dan danas u Samrehilu leci nesrecu kod dece tj „problematicnu“ decu preobraca ih u srecne ljude. Ali ne kontrolom i nasledjenom „tradicijom“ nego slobodom, razumevanjem i ljubavlju. Procitajte sta je veliki covek Nil saznao o deci za tih 50 god. Pdf moze da se skine free online. Ta knjiga je obavezna lektira na studijama psihologije. Ne slzem se bas 100% sa svim iznetim u knjizi, ipak napisana je pre mucho godina, ali je u svakom slucaju velika inspiracija. Pored Malog Princa, meni licno omiljena:)
Odvratniji tekst pun mržnje prema detetu i ženi odavno nisam pročitala. Zašto se autori ovakvih idiotizama koji pucaju samo na nostalgiju odraslih ne potpisuju?
Prvo, da se pozabavimo korišćenjem engleskog, koje para oči. Engleski se nikad ne piše ćirilicom, u tom slučaju ili transkribujete imena ili napišete latinicom kako se na engleskom piše. Onda se čudimo masovnim pojavama da neka deca pišu engleski ćirilicom do srednje škole.
Drugo, “Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već da napraviš od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da sa detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije“.
Da vidimo kakve navike smo izgradili: Naučili smo da su kućni poslovi kazna kad nismo dobri, umesto da su kućni poslovi nešto osnovno što obavlja svaka osoba zbog sebe i svog zdravlja. Naučili smo da sve što odrasloj osobi padne na pamet je samo po sebi ispravno jer je odrasla, i deca-bilo kog uzrasta, nemaju pravo na mišljenje, potrebe ni želje (da ne pričamo o nasilnicima i zlostavljačima), ah prava slika međusobnog poštovanja, ja kako hoću a ti ništa. A ako se kojim slučajem usude da izraze svoje emocije ili mišljenje- ti preti da ćeš da udariš, pa kad dete skonta da se to završava na pretnjama, ti udri, zna se ko je veći i jači ovde, i ko koga može da bije. Šta smo naučili? Pa da se kad si veći i jači tvoja volja sprovodi, a ako se neko ne slaže, ti ga ubedi u tvoje viđenje batinama. Naučili smo da učimo zarad neke obećane nagrade, kakve veze ima ljubav prema učenju, istraživanju i čiste unutrašnje dečije radosti kad nešto savladaju? Jok, odmah to saseci, i daj mu eksternu nagradu za koju će da radi, nije najjasnije šta će biti kad skonta da život ne funkcioniše baš tako. Ako se tvoje potrebe ne poklapaju sa potrebama odraslih- ti ćeš uvek izvući deblji kraj, koliko god se loše osećao zbog toga. Ostavljati ga da plače sam u sobi (jer i mama ima potrebe) mu neće pomoći u formiranju zdravih navika, naučiće ga samo da kad plače i traži sigurnost roditelja- ono mora samo za sebe da se postara, iako je previše malo za tako nešto. Moji roditelji nikad nisu primenjivali tehniku koju pominjete, i nisam bila ni mirno dete, ali znate kako, moji roditelji su se potrudili da mi što ranije izgrade ritual i naviku spavanja u određeno vreme. U pola 8 crtani, posle kupanje, pa posle kupanja, flašica sa mlekom i tada “kraškom“ u krevetu, dok pijem mleko u krevetu tata ili mama mi čitaju priču pred spavanje (prvo su pričali priče al su shvatili da im je lakše da čitaju). I eto ja bez problema u krevetu svako veče u isto vreme, bez plakanja i vrištanja. Al to ipak zahteva da se roditelj iole iscima oko deteta, i svaki dan od malena se pridržava rutine, umesto da se sve lomi preko detetovih leđa. I ne, sama činjenica što ste uspeli da preživite na ovoj planeti vam ne zavređuje nikakav poseban tretman, a još manje činjenica da ste uspeli da imate seks i napravite bebu. Poštovanje se zaslužuje, mentorstvom, brigom i formiranjem dobrog odnosa sa detetom a ne autoritarnim i nasilnim sprovođenjem svoje volje. A još gore, sprovođenje te volje zbog ličnih preferencija a ne zbog dobrobiti deteta. “Plači, zabole me, i ja sam živ stvor. Gde je mojih pet minuta?“ ‘ sa detetom izgradiš zdrav, razuman odnos “ gde se tačno nalazi taj razuman dvostrani odnos u “ostavim te samog u mraku da plačeš, i zabole me jer meni treba mojih 5 minuta“? Šta je to tačno zdravo u takvom odnosu?
Auuuu…bravo!! Natera mi suze na oči,ženo. Ali ne zbog neke samopatetike, žala za prošlim vremenima koja su „bila bolja nego ova sada“, lamentiranja nad onim „što je bilo i neće nikad više da se vrati“ i sličnog… Jer tema kao što je ova predstavlja klizav teren;ljudi koji nisu živeli život već on njih, koji nisu osetili svu njegovu i slast i gorčinu lako predju granicu realnosti i nesvesni toga puste da iz njih progovori sušti egoizam, sebičnost i licemerje…Prosto budemo skloni da se sakrijemo iza našeg potomstva i tako pravdamo sopstvene slabosti, frustracije i nesposobnos t.Ne, niša od toga…prosto se slažem sa svime rečenim. Iako zadržavam rezervu da možda baš svi kriterijumi koji su nam postavljani u detinjstvu i ranoj mladosti nisu bili ispravni ili barem pravični i da je prostor za manevar koji nam je od strane roditelja ostavljan bio možda skučen, usuđujem se da mislim da je „naša“ generacija izrasla u mnogo bolje ljude, ili barem imala veće šanse da u tome uspe. Neko će možda kao kontra argument ovoj mojoj tezi istaći činjenicu da upravo ta „naša“ generacija sada ima priliku da se pokaže u roditeljstvu pa ipak iskazuje modalitete (ne)vaspitanja baš na način kako ih ti opisuješ u svom tekstu; i slažem se, na neki način će i biti u pravu, ali mislim da svako dobronameran može makar naslutiti suštinu onoga šta sam želeo da kažem. Verovatno je baš u toj kontradiktornosti i koren problema nad kojim se granaju sva naša pitanja – zašto je danas sve tako, zašto svi zauzimamo osuđujući stav pred činjenicomda danas roditelji stoje mirno pred decom a ne obrnuto a istovremeno niko ne preduzima bilo šta da to promeni, zašto mislimo da su nam deca kao od sapunice kao što ti kažeš, zašto više intitucije ne funkcionišu, zašto i nastavnici stoje mirno pred učenicima, itd, itd…
Nijedan problem na svetu,pa ni ovaj ne potiče od jednog razloga..i po univerzalnom kosmičkom zakonu, da bi se problem neutralisao uvek je potrebno eksponencijlno više i vremena i energije i faktora u odnosnu na svo ono što do njih dovodi. Tako je i ovde mnogo uzroka koji su tinjali i podrivali sistem kroz veoma dug vremenski period,što stihijski što sa dubljim planom, pa mi, kratkog pamćenja i zagušeni svim besmislicama i umobolštinama koje smo u proteklim decenijama pregurali preko glave, i ne primetimo gde nas sve to vodi sve dok na odredište ne stignemo.
Ja često na ovu i slične teme znam da kažem da sada, tek sada devedesete godine dolaze na naplatu. Svo proteklo vreme je bio samo jedan grejs period u kojem smo živeli u iluziji da se stvari menjaju, da ide na bolje..fokusirani na vraćanje kakvog takvog materijalnog dostojanstva smo zapravo u potpunosti prihvatili sistem vrednosti koji nas je i doveo u opštu havariju na svim nivoima.Tek sad nam na naplatu dolaze ćelave glave, Kappa trenerke, kilo tozla oko vrata, prođi samnom kroz crveno, 200 na sat u krivinu, Dafine i ostalo.Ljudi i roditelji su postali i oni koji su se uklapali i svoje mesto našli u tom haosu, ali i oni koji nisu, svako sa svojim frustracijama. S druge strane, kao dete se sećam komentara starijih kad se na TVu pojavi neki film ili serija u kojima su učenici u školama na zapadu,čitaj Americi;polako ali sigurno smo dostigli napokon i taj „nivo“ sa sve oružjem po školama, masovnim i brutalnim tučama…i svi se slažemo da ništa ne valja i da ništa više ne funkcioniše i da sve treba iz korena menjati..ali rešenja nema,jer nema ni akcije. Roditelji postaju oni čiji su očevi i majke štrajkovali za šaku para,i čim gazde zašuškaju sa malom povišicom koja je čak i ispod kompromisa svi su mirni,čime su jasno svojoj deci-budućim roditeljima pokazali koliko je cena dostojanstva niska;niko nije odbio poslušnost zbog urušenog sistema vrednosti,zbog evidentnog sunovrata svih normativa i kompletne obezvređenosti svakog od nas ponaosob.Nijedan prosvetni radnik nikad nije štrajkovao jer je sistem previše dozvolio i roditeljima i učenicima,što su nam knjige slikovnice,što je od obrazovnog sistema napravljena sprdnja,što porodice u škole šalju decu bez ikakvih temelja kulture i poštovanja i očekuju da ih škola vaspita-čitaj da ih nastavnici trepe dok im po glavama skaču;isti princip važi i u sistemu socijalne zaštite,pravosuđu, zdravstvu…Ne;mi štrajkujemo samo za šaku smešnih parica, dok o ljudskoj obezvređenosti šapućemo iza kulisa,uplašeni da će nas čuti neko zlo uho.E,to su upravo te iste lizalice o kojima pišeš. Zato i mislim da nije kriv internet, barem ne sam po sebi; ništa oni ne rade drugačije od onoga kakvi smo mi. A mi,ljudi u najplodonosnijim godinama, stubovi društva, samozvana intelektualna i đavo bi ga zanao kakva još elita – mi se baš ubismo od komunikacije, rekreacije,unemtnosti, druženja…ćutimo i lickamo svoje lizalice, dajemo deci primer zlata vredan. Loše nam se piše,a već nam je loše. Gorka je istina danam se ne dešava ništa što nismo zaslužili.