Ako me neko opsuje pred tobom, sine, ne steži pesnice, ne vraćaj istom merom. Znaju slabići da su sinovi na majke osetljivi, pa ih srozavaju u svoje blato tako što im na majku udare.
A ja sam tebe za zlato rodila, ne za tuđi kal.
Ako me neko pred tobom naruži, ne brani me ružnim rečima niti objašnjavaj svinjama da se biseri ne jedu. Osmehni se kraičkom usana i prođi. Tako se kažnjava polusvet.
Ako me neko pred tobom napadne, sine, nemoj da podmećeš svoje grudi, jer one su majci vrednije od ovih mojih, na udarce naučenih, ogrubelih.
Seti se da ti je majka stoput život pobedila, goloruka ubijala aždaje, da nikad nije sagnula glavu i da ima čime da se brani.
Seti se da nije čovek sve u ljudskom obličju, neke ljušture skrivaju skučen um, nesrećno detinjstvo, hrpu kompleksa, mržnju prema sebi. Samo takvi detetu opsuju majku. Samo takvi udaraju u prazno. Samo takvi ne ruže tvoju već svoju mater, jer nikada nisu imali ono što imamo mi: ljubav i povezanost, poverenje i odanost, hrabrost i razumevanje.
Ne dozvoli da te iko saplete postavljajući ti mene kao kamen spoticanja.
Nasmeši se prezrivo, krajevima usana, i prođi.
Ja sam tebe uz pesmu rodila, ne uz psovke.
Autor: Jelena Milenković – JMM