Ja sam učitelj. Rođen sam u trenutku kada je prvo pitanje izašlo iz detetovih usta. Ja sam istovremeno više ljudi na više mesta. Ja sam Sokrat koji podstiče mlade Atinjane da dođu do novih ideja postavljanjem pitanja. Ja sam En Salivan koja sipam tajne univerzuma u ispružene ruke Helen Keler. Ja sam Ezop i Hans Kristijan Andersen koji otkrivaju istine kroz bezbrojne priče. Ja sam Marva Kolins koja se bori da svako dete ima pravo na obrazovanje. Ja sam Meri Meklaud Betjun koja gradim veliki koledž za moj narod koristeći gajbe od pomorandži kao klupe. Ja sam Bel Kaufman koji se bori da se popne „Uz stepenice koje vode nadole“.
Imena onih koji su se bavili mojom profesijom zvone kao hor poznatih po svojoj humanosti… Buker T. Vašington, Buda, Konfučije, Ralf Valdo Emerson, Leo Buskaglija, Mojsije i Isus. Ja sam od onih čija su imena i likovi odavno zaboravljeni, ali čije će se ličnosti i nauk zauvek pamtiti kroz uspehe njihovih đaka. Plakao sam od radosti na venčanjima bivših učenika, smejao se od srca kada su im se rađala deca i stajao glave pognute od bola i zbunjenosti pored grobova iskopanih prerano za još veoma mlada tela. Tokom dana od mene očekuju da budem glumac, drug, medicinska sestra i lekar, trener, pronalazač izgubljenih stvari, pozajmljivač novca, taksista, psiholog, zamena za roditelje, prodavac, političar i čuvar vere. I pored mapa, karata, formula, glagola, priča i knjiga, ja stvarno nemam šta da podučavam moje đake jer oni moraju sami da uče, a ja znam da je velika muka saznati ko ste.
Ja sam paradoks. Govorim najglasnije kad najpažljivije slušam. Moj najveći dar jeste u tome što sam spreman da sa puno poštovanja učim od svojih đaka. Materijalno bogatstvo nije moj cilj, ali po čitav dan nalazim bogatstvo u traženju novih mogućnosti da moji đaci iskoriste svoj talenat i u stalnom otkrivanju onih talenata koji su ponekad zakopani u onima koji sebe potcenjuju. Ja sam najsrećniji od svih koji rade. Doktoru je dopušteno da u jednom čarobnom trenutku donese život na svet. Meni je dopušteno da gledam kako se taj život svakodnevno ponovo rađa sa novim pitanjima, idejama i prijateljstvom. Ako ga pažljivo gradi, arhitekta zna da njegova građevina može da traje vekovima. Učitelj zna da će, ono što gradi s ljubavlju i istinom, ostati zauvek.
Ja sam borac, svakodnevno vodim bitku s pritiskom vršnjaka, negativnim pojavama, strahom, konformizmom, predrasudom, neznanjem i apatijom. Međutim, imam i velike pomagače: inteligenciju, radoznalost, podršku roditelja, individualnost, kreativnost, veru, ljubav i smeh, koji su svi uz moju zastavu i žestoko me podržavaju. A vama, roditeljima, treba da zahvalim za ovaj predivan život koji imam sreću da živim. Vi ste mi pružili veliku čast poverivši mi vaš najveći doprinos večnosti, vašu decu. I zato imam veoma bogatu prošlost. Sadašnjost mi je izazovna, avanturistička i zabavna jer mi omogućava da svoj život posvetim budućnosti.
Ja sam učitelj… i Bogu svakodnevno na tome zahvaljujem.
Džon V. Sloter