„Ја волим своје дете, ја га водим на балет, кошарку, фудбал, погледајте ме сви, ја се жртвујем, а у ствари испуњавам сопствену амбицију.”

октобар 22, 2023

„Многе трауме се преносе с генерације на генерацију, важно је да запамтимо да су наши родитељи можда били много бољи него њихови према њима”, каже америчка психолошкиња Линдзи Гибсон, ауторка књиге „Одрасла деца емоционално незрелих родитеља”, за BBC на српском.

Као основна одлика ових људи изражени су егоцентризам – све се врти око њих, као и недостатак емпатије – не могу да се ставе у туђе ципеле.

Foto: Canva

Они не промишљају о томе што раде и како то може утицати на друге и углавном се то неће запитати, чак ни ако постоји проблем у односу.

Све то може довести до тога да у детету, не само у детињству, већ и у одраслом добу, тињају осећања беса, усамљености, издаје и напуштености.

Некад деца на себе преузму терет одговорности одрасле особе, како би покушале да задобију љубав родитеља.

Четири типа

Емоционално незреле родитеље Гибсон је сврстала у четири групе – емоционални, мотивисани, пасивни и хладни – иако имају и неке заједничке карактеристике.

Наравно, неки људи имају одлике више типова.

Који год да је тип у питању, ако родитељ није на прави начин ту за дете, оно расте са уверењем да с њим нешто није у реду и цео живот трага како да се поправи не би ли га родитељ већ једном прихватио и волео, каже психолошкиња Шаљић Миленковић.

Мотивисани родитељи су окренути ка циљевима и презаузети. Желећи да усаврше све око себе, па и дете, они га више контролишу и уплићу се у његов живот, него што ослушкују стварне потребе.

Емоционални родитељ није емотиван, брижни родитељ, већ је непредвидив и нестабилан и, као такав, није доступан за дете. Они су вођени сопственим осећањима и осцилирају између прекомерне ангажованости и наглог повлачења, лако бивају узрујани и често себе представљају као жртву. Неки на Балкану ће препознати сопствене мајке у овом опису.

Пасивни се повлачи и размишља на начин „не желим да интервенишем”, окрећући главу на другу страну пред доминантним партнером. Иако могу бити топли и забавни док сте у парку, са лежерним приступом, у тешким тренуцима они нису ту за дете које је остављено да се само сналази.

Хладни су они за које се некад питате зашто уопште имају породицу. Немају никакву толеранцију за потребе других нити увид да други имају икакве потребе те су и они за то дете одсутни. У патријархалним породицама, са најчешће строгим, дистанцираним очевима се овај тип често среће и они обично воде главну реч у кући.

Сви ови типови одговорност и кривицу пребацују на друге.

Такве људе не интересује шта је унутар других, виде шта је на површини и на то реагују, попут мајке која ће дете загрлити ако плаче, али ако не плаче, сматраће да је сасвим добро.

„Због тога што не размишљају о унутрашњем, психолошком свету, они ће за себе мислити да су добри родитељи, јер детету пружају све за физичке потребе као што су храна, кућа, образовање, мислиће да су све покрили.

„Али, знате, психолошки развој детета веома зависи од квалитета тог односа”, каже Гибсон.

Емоционално незрели родитељи нису спремни на емоционалну блискост која подразумева слободу да поделите најдубље осећаје са неким, што вас приближава међусобно и ојачава ваш однос.

„Ако се родитељ веома узнемири када је детету потребна утеха, дете ће се повући када му је родитељ најпотребнији и помислити да су његове потребе лоше или да превише очекује”, каже психолошкиња са вишедеценијским искуством.

Уз то, емоционално незрели људи често негирају или искривљују реалност да би се осећали боље или да ствари држе под контролом.

„Кад све то спојите, добијате особу са којом је врло тешко комуницирати и неког ко није заинтересован да разуме вас као дете.

Зато ће дете спонтано тражити другу особу која ће му пружити оно што је неопходно, другог родитеља, тетку, учитеља, било кога блиског ко ће бити осетљив на његове потребе.

Како препознати?

Понекад тешко.

Многи не помишљају да имају неке неразјашњене односе са родитељима, сматрају их „нормалним”, а за помоћ се обрате јер имају симптоме попут депресије, анксиозности и паничних напада или су запали у компликоване емотивне везе.

После две или три сеансе, „отворе се врата” ка односу са родитељима, каже Гибсон.

У односу са родитељима, људи са Балкана се најчешће жале на то да немају дозволу да се одвоје од родитеља, како у просторном смислу тако још чешће у психолошком, оцењује психолошкиња Бранкица Шаљић Миленковић.

„Имамо примере одраслих људи који се и даље прво консултују са родитељима чак и када већ имају властиту породицу и децу, малтене око свих одлука у животу, и не смеју да се ослоне на себе.

„Ако и донесу неку одлуку, са стрепњом гледају у родитеље да ли ће је одобрити”, каже Шаљић Миленковић.

‘Ја волим моје дете, водим га и на тенис и на балет’

За ову психолошкињу, најупадљији је мотивисани родитељ јер се уклапа у такозвано хеликоптер родитељство, које је узело маха у модерно доба.

„То је начин родитељства у коме родитељ много тога или све ради за дете и стиже на све стране, а дете са његовим потребама остане невиђено.

„Он је оријентисан на циљ и веома је заузет, ни он не обраћа пажњу на то које су стварне потребе тог детета, већ је загледан у своје”, описује она.

Таква врста родитељства може споља да изгледа врло посвећено јер родитељ даје време, новац, труд и пажњу детету, а у суштини он или она испуњава сопствене амбиције.

Међутим, дете у тим случајевима добија поруку да „ако нема медаље, ако нема достигнућа, нећете имати ни признање ни љубав, ни емпатију, ни загрљај”.

„Тада добијете ту врсту безнађа које може да води и до суицидалних мисли, јер никад није довољно.

Такве примере у школи виђа психолог Никица Станојковић.

Дешава се, каже, да дете сваки дан, од понедељка до суботе, има различите активности, које су, с једне стране веома добре за развој – дете нема вишак слободног времена, чува га од видео игара и лоших утицаја друштва, попут дроге и алкохола.

Међутим, дете их можда не жели баш све.

„Десило ми се да је отац дечака дошао и сав срећан саопштио да је и сина уписао у недељу на нешто”, описује Станојковић искуство из школе.

„Ја волим своје дете, ја ћу га водити на тенис, балет, кошарку, фудбал, погледајте ме сви, ја се жртвујем, ја се знојим, трошим бензин, а у ствари испуњавам сопствену амбицију.”

Како истиче, велика већина проблема са којима се он суочава јесте са родитељима, а не са децом.

И у 99 одсто случајева види „слику и прилику” емоционално незрелог родитеља.

Пошто је и сам отац три сина, ту препознаје и балкански менталитет.

„Свесни смо ми да то није баш идеално, али као да смо кренули на пут од хиљаду километара и на 987. схватимо да смо погрешили.

‘Где си био досад, хоћеш да ја умрем?!’

Потпуно је уверен да сви набројани родитељи воле своју децу, али да се у многим ситуацијама окрећу себи.

Некад се из искрене љубави и бриге пошаљу сасвим другачије поруке, уместо да се искрено саопшти шта неко мисли и жели, макар довело и до конфликта.

„Знате оне чувене `па где си ти био синоћ до два ујутро, хоћеш да ја умрем?!`.

„Уместо да кажу да су забринути за децу, јер може да им се деси нешто, родитељи вичу на њих. Нисам ни ја имун на то, али ова реченица значи `ја сам битан, ја ћу да умрем`”, каже он.

Као пример наводи и честе опаске родитеља шта су све урадили за нас.

„То су оне усађене `е ти сад имаш све, а ја сам јео паштету`, а тај што је јео паштету слушао је од свог тате да он није имао ни паштету”, каже он, поредећи то са пародијама у британској хумористичкој серији Монти Пајтон где се отац жали да је „живео у кутији за ципеле”.

„Кад гледам те скечеве Монти Пајтона, помислим понекад да је снимано у Србији”, каже уз осмех.

Цео текст: BBC на српском

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "„Ја волим своје дете, ја га водим на балет, кошарку, фудбал, погледајте ме сви, ја се жртвујем, а у ствари испуњавам сопствену амбицију.”

  1. Sandra каже:

    Ma da, cim dete ide na neku vanskolsku aktivnost, roditelji su ambiciozne, frustrirane budale! Tekst vam je pun predrasuda!

  2. Miki каже:

    Sta tek reci o kvazi naucnicima a svaka nauka o coveku je takva, koji se ne boje da roditelje trpaju u tipove, da svoje trabunjanje namecu kao apsolutnu istinu, a sami su veoma retko ispunjeni ili uspesni kao roditelji. Interakcija bilo koja dva bica je vrlo slozena pa tako i roditelja i deteta. Nema roditelja koji nije napravio mnogo gresaka osim naravno ako je povrsni psiholog kome sve savrseno ide od ruke. Niko ko ima imalo pameti ne moze da kaze da drustvo kojim dominira kvazi nauka psihologija daje bolje ljude od tradicionalne porodice formirane covekovim vekovnim iskustvom.

  3. V. Veriga каже:

    У преводу – Сви сте ви за психотерапију, и родитељи и деца.
    Мало више претерујете господо психолози. Американизујете ово друштво по систему – Свако мора да има свог психолога и адвоката. Без тога се не може живети. Ја очекујем да ће ускоро свако дете морати да има и личног полицајца да чува његову физичку безбедност.
    Наравно, ЛАЈФ КОУЧ је такође обавезан. Учитељ живота!?
    Можда је најбоље родитељима одузети децу и предати вама да их ви васпитавате, чувате, волите. Направите логоре за децу и ту од њих правите “нове људе” за нови светски поредак. Још боље је да их чипујете и преко чипова управљате са њима.
    Господо, претерујете да не кажем неку ружнији реч. Психологија је још увек далеко од праве науке. Свако прави свој правац, своја правила и наводно неке психолошке постулате.
    А, погледајте мало вас саме, психолога и психијатре, ЛАЈФ коуче, гуруе и сл. Какав је ваш живот? Каква су ваша деца?
    Ево примера само једног. Чувени Ерик Берн творац је Трансакционе анализе која се сматра савременом психотерапијом и психологијом за лични развој. Па кога Берн да усрећи и научи срећном животу кад није могао ни себе да начини срећним. Он који је друге учио срећном браку сам је био несрећан и неуспешан у својим браковима. Три пута се женио и сва три пута се развео тако да је на крају умро сам и одбачен.
    Не подцењујемб психологију, али ви од ње правите бизнис. Све је томе подређено. После вас појавиће се неки нови гуруи који људе лечити од вашег лошег утицаја. И тако у круг. Важно је да окреће лова. Исто је са вама као са идеологијама. Један прави фашизам, други нацизам, трећи комунизам, четврти либерализам, пети глобализам, итд. итд. И наравно, свако то проглашава за идејно.

  4. Ana каже:

    Same gluposti u ovom tekstu.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама