„Mnoge traume se prenose s generacije na generaciju, važno je da zapamtimo da su naši roditelji možda bili mnogo bolji nego njihovi prema njima“, kaže američka psihološkinja Lindzi Gibson, autorka knjige „Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja“, za BBC na srpskom.
Kao osnovna odlika ovih ljudi izraženi su egocentrizam – sve se vrti oko njih, kao i nedostatak empatije – ne mogu da se stave u tuđe cipele.
Oni ne promišljaju o tome što rade i kako to može uticati na druge i uglavnom se to neće zapitati, čak ni ako postoji problem u odnosu.
Sve to može dovesti do toga da u detetu, ne samo u detinjstvu, već i u odraslom dobu, tinjaju osećanja besa, usamljenosti, izdaje i napuštenosti.
Nekad deca na sebe preuzmu teret odgovornosti odrasle osobe, kako bi pokušale da zadobiju ljubav roditelja.
Četiri tipa
Emocionalno nezrele roditelje Gibson je svrstala u četiri grupe – emocionalni, motivisani, pasivni i hladni – iako imaju i neke zajedničke karakteristike.
Naravno, neki ljudi imaju odlike više tipova.
Koji god da je tip u pitanju, ako roditelj nije na pravi način tu za dete, ono raste sa uverenjem da s njim nešto nije u redu i ceo život traga kako da se popravi ne bi li ga roditelj već jednom prihvatio i voleo, kaže psihološkinja Šaljić Milenković.
Motivisani roditelji su okrenuti ka ciljevima i prezauzeti. Želeći da usavrše sve oko sebe, pa i dete, oni ga više kontrolišu i upliću se u njegov život, nego što osluškuju stvarne potrebe.
Emocionalni roditelj nije emotivan, brižni roditelj, već je nepredvidiv i nestabilan i, kao takav, nije dostupan za dete. Oni su vođeni sopstvenim osećanjima i osciliraju između prekomerne angažovanosti i naglog povlačenja, lako bivaju uzrujani i često sebe predstavljaju kao žrtvu. Neki na Balkanu će prepoznati sopstvene majke u ovom opisu.
Pasivni se povlači i razmišlja na način „ne želim da intervenišem“, okrećući glavu na drugu stranu pred dominantnim partnerom. Iako mogu biti topli i zabavni dok ste u parku, sa ležernim pristupom, u teškim trenucima oni nisu tu za dete koje je ostavljeno da se samo snalazi.
Hladni su oni za koje se nekad pitate zašto uopšte imaju porodicu. Nemaju nikakvu toleranciju za potrebe drugih niti uvid da drugi imaju ikakve potrebe te su i oni za to dete odsutni. U patrijarhalnim porodicama, sa najčešće strogim, distanciranim očevima se ovaj tip često sreće i oni obično vode glavnu reč u kući.
Svi ovi tipovi odgovornost i krivicu prebacuju na druge.
Takve ljude ne interesuje šta je unutar drugih, vide šta je na površini i na to reaguju, poput majke koja će dete zagrliti ako plače, ali ako ne plače, smatraće da je sasvim dobro.
„Zbog toga što ne razmišljaju o unutrašnjem, psihološkom svetu, oni će za sebe misliti da su dobri roditelji, jer detetu pružaju sve za fizičke potrebe kao što su hrana, kuća, obrazovanje, misliće da su sve pokrili.
„Ali, znate, psihološki razvoj deteta veoma zavisi od kvaliteta tog odnosa“, kaže Gibson.
Emocionalno nezreli roditelji nisu spremni na emocionalnu bliskost koja podrazumeva slobodu da podelite najdublje osećaje sa nekim, što vas približava međusobno i ojačava vaš odnos.
„Ako se roditelj veoma uznemiri kada je detetu potrebna uteha, dete će se povući kada mu je roditelj najpotrebniji i pomisliti da su njegove potrebe loše ili da previše očekuje“, kaže psihološkinja sa višedecenijskim iskustvom.
Uz to, emocionalno nezreli ljudi često negiraju ili iskrivljuju realnost da bi se osećali bolje ili da stvari drže pod kontrolom.
„Kad sve to spojite, dobijate osobu sa kojom je vrlo teško komunicirati i nekog ko nije zainteresovan da razume vas kao dete.
Zato će dete spontano tražiti drugu osobu koja će mu pružiti ono što je neophodno, drugog roditelja, tetku, učitelja, bilo koga bliskog ko će biti osetljiv na njegove potrebe.
Kako prepoznati?
Ponekad teško.
Mnogi ne pomišljaju da imaju neke nerazjašnjene odnose sa roditeljima, smatraju ih „normalnim“, a za pomoć se obrate jer imaju simptome poput depresije, anksioznosti i paničnih napada ili su zapali u komplikovane emotivne veze.
Posle dve ili tri seanse, „otvore se vrata“ ka odnosu sa roditeljima, kaže Gibson.
U odnosu sa roditeljima, ljudi sa Balkana se najčešće žale na to da nemaju dozvolu da se odvoje od roditelja, kako u prostornom smislu tako još češće u psihološkom, ocenjuje psihološkinja Brankica Šaljić Milenković.
„Imamo primere odraslih ljudi koji se i dalje prvo konsultuju sa roditeljima čak i kada već imaju vlastitu porodicu i decu, maltene oko svih odluka u životu, i ne smeju da se oslone na sebe.
„Ako i donesu neku odluku, sa strepnjom gledaju u roditelje da li će je odobriti“, kaže Šaljić Milenković.
‘Ja volim moje dete, vodim ga i na tenis i na balet’
Za ovu psihološkinju, najupadljiji je motivisani roditelj jer se uklapa u takozvano helikopter roditeljstvo, koje je uzelo maha u moderno doba.
„To je način roditeljstva u kome roditelj mnogo toga ili sve radi za dete i stiže na sve strane, a dete sa njegovim potrebama ostane neviđeno.
„On je orijentisan na cilj i veoma je zauzet, ni on ne obraća pažnju na to koje su stvarne potrebe tog deteta, već je zagledan u svoje“, opisuje ona.
Takva vrsta roditeljstva može spolja da izgleda vrlo posvećeno jer roditelj daje vreme, novac, trud i pažnju detetu, a u suštini on ili ona ispunjava sopstvene ambicije.
Međutim, dete u tim slučajevima dobija poruku da „ako nema medalje, ako nema dostignuća, nećete imati ni priznanje ni ljubav, ni empatiju, ni zagrljaj“.
„Tada dobijete tu vrstu beznađa koje može da vodi i do suicidalnih misli, jer nikad nije dovoljno.
Takve primere u školi viđa psiholog Nikica Stanojković.
Dešava se, kaže, da dete svaki dan, od ponedeljka do subote, ima različite aktivnosti, koje su, s jedne strane veoma dobre za razvoj – dete nema višak slobodnog vremena, čuva ga od video igara i loših uticaja društva, poput droge i alkohola.
Međutim, dete ih možda ne želi baš sve.
„Desilo mi se da je otac dečaka došao i sav srećan saopštio da je i sina upisao u nedelju na nešto“, opisuje Stanojković iskustvo iz škole.
„Ja volim svoje dete, ja ću ga voditi na tenis, balet, košarku, fudbal, pogledajte me svi, ja se žrtvujem, ja se znojim, trošim benzin, a u stvari ispunjavam sopstvenu ambiciju.“
Kako ističe, velika većina problema sa kojima se on suočava jeste sa roditeljima, a ne sa decom.
I u 99 odsto slučajeva vidi „sliku i priliku“ emocionalno nezrelog roditelja.
Pošto je i sam otac tri sina, tu prepoznaje i balkanski mentalitet.
„Svesni smo mi da to nije baš idealno, ali kao da smo krenuli na put od hiljadu kilometara i na 987. shvatimo da smo pogrešili.
‘Gde si bio dosad, hoćeš da ja umrem?!’
Potpuno je uveren da svi nabrojani roditelji vole svoju decu, ali da se u mnogim situacijama okreću sebi.
Nekad se iz iskrene ljubavi i brige pošalju sasvim drugačije poruke, umesto da se iskreno saopšti šta neko misli i želi, makar dovelo i do konflikta.
„Znate one čuvene `pa gde si ti bio sinoć do dva ujutro, hoćeš da ja umrem?!`.
„Umesto da kažu da su zabrinuti za decu, jer može da im se desi nešto, roditelji viču na njih. Nisam ni ja imun na to, ali ova rečenica znači `ja sam bitan, ja ću da umrem`“, kaže on.
Kao primer navodi i česte opaske roditelja šta su sve uradili za nas.
„To su one usađene `e ti sad imaš sve, a ja sam jeo paštetu`, a taj što je jeo paštetu slušao je od svog tate da on nije imao ni paštetu“, kaže on, poredeći to sa parodijama u britanskoj humorističkoj seriji Monti Pajton gde se otac žali da je „živeo u kutiji za cipele“.
„Kad gledam te skečeve Monti Pajtona, pomislim ponekad da je snimano u Srbiji“, kaže uz osmeh.
Ceo tekst: BBC na srpskom