Јасминка Петровић: Не браните деци екране, али нека важи правило – колико типкања, толико читања

јун 26, 2019

Понекад је родитељима досадно да по стотину пута читају исту књигу, па то избегавају правдајући се, можда, обавезама или тиме да је за дете добро да вежба читање. Писали смо (и писаћемо сигурно још) о томе колико је важно да, оног тренутка кад деца постану способна да читају сама, никако и ни у ком случају ви не престанете да им повремено читате и да са њима разговарате о темама које те књиге покрећу. Ти заједнички тренуци су прилика да се зближите, да видите како дете размишља, да одговорите на милион питања која би остала непостављена да нисте баш тог дана сели и узели књигу, заједно.

Зато је добро да пронађете оне приче уз које ћете расти – заједно. Већ 30 година, колико “Креативни центар” постоји, људи у овој издавачкој кући труде се да створе баш такве књиге – које ће децу и родитеље повезивати и водити кроз занимљиве и поучне приче, на путовања пуна лепих успомена које настају у крилима родитеља.

Том тиму се и Јасминка Петровић прикључила пре тачно 20 година, написавши од тада преко 30 књига за децу и младе (и родитеље), одржавши стотине радионица у школама широм Србије, а награде за своје књиге је, сигурно, одавно престала да броји.

Књиге које пише Јасминка Петровић су такве да у њима могу да уживају и родитељи и деца. Да се смеју, плачу, размишљају, истражују, преиспитују, закључују и – РАСТУ, заједно.

  • Са издавачком кућом “Креативни центар” сарађујете већ пуних 20 година. Које су вас то заједничке идеје водиле све то време, па сте успели да створите тако велики број популарних издања за децу и младе?

Марта 2000. године радила сам интервју за часопис “Дечја права” са директорком “Креативног центра”, Љиљаном Маринковић, која је том приликом изјавила: “У нашим књигама поклањамо велику пажњу полној једнакости, затим националној једнакости, толеранцији и различитостима. То не чинимо кроз пароле, већ уз помоћ детаља утканих у текстове и илустрације. Усмеравамо одрасле да се односе према деци у духу Конвенције о дечјим правима. Улажемо систематски рад и очекујемо ефекат на дуже стазе. Порука одраслима гласи – пратите и ослушкујте децу и њихове потребе. Тако ће многи проблеми бити решени.” У овим реченицама препознала сам сопствене ставове у раду са децом и за децу. Свих ових година “Креативни центар” и ја се допуњујемо, подржавамо, растемо и развијамо се, увек мислећи на крајње корисникe – децу.

Књига за почетно читање дете уводи у једно сасвим ново царство. Задатак писца је да ухвати дете за руку и каже му: “Хајде са мном! Имам толико тога да ти испричам.” Свака књига је једна пустоловина. Док чита, дете пролази кроз низ згода и незгода. И када је најсмешније или најстрашније, дете зна да није само. Уз њега је писац. То поверење је кључна ствар у књигама за почетно читање. Када дете склопи корице, важно је да се осећа испуњено, задовољно, снажно и, оно најважније, спремно за нову пустоловину. Развијати љубав према читању код најмлађих је врло озбиљан и одговоран задатак. То је тимски рад, и осим писца, ислустратора и уредника, неопходна је подршка родитеља, васпитача, наставника, библиотекара, медија… Краће речено – читавог друштва. 

  • У новој књизи “Баштованов сан” главни јунак је помало неснађен у свету у ком живи и верује да га, изван микро-космоса који је за себе створио, чека нешто лоше. Ипак, кроз причу се то мења и он схвата да је погрешио. Коју поруку желите овом причом да пошаљете деци и њиховим родитељима?

„Баштованов сан“ нас подсећа да поштујемо сваку биљку и животињу, а такође да поштујемо једни друге. Да би израстао један мирисни цвет потребно је много наше бриге и љубави. Исто је и са неговањем пријатељства. Као што децу учимо да перу зубе, једу воће, не бацају ђубре по улици, треба их учити да буду одани пријатељи. У реду је да се понекад наљутимо и посвађамо на друга или другарицу, али важно је и да им опростимо и помиримо се. Мислим да је процес опраштања од великог значаја за одрастање и развијање здраве личности. 

Један сам од организатора фестивала књижевности и илустрације за децу КРОКОДОКОДИЛ. Ове године смо за тему одабрали управо толеранцију и поштовање различитости, а фестивал назвали “У туђим патикама”. На основу четири књиге (“Рико, Оскар и тајанствене сенке”, “Суперувце”, “Скроз истинит дневник једног повременог Индијанца” и “О мачкама, нотама и бубама”) разговарали смо са основцима широм Србије о деци која су другачија од већине, која су ниско или високо надарена, имају оштећен слух или вид, која су друге расе или нације… Из овог пројекта носим снажне утиске и богата искуства. Када деци поставимо озбиљан и одговоран задатак, када с њима отворено говоримо о темама које их се тичу, од њих добијамо врло мудре и искрене ставове. Јесу књиге добра полазна тачка за разговор, али о поштовању различитости може се говорити и кад се ради једначина са једном непознатом, и када се објашњава настанак лептира и када се кува ручак, гледа цртани, шета парком. Ако желимо да се наша деца слободно и храбро вину у свет одраслих, будимо и ми спремни на личне и друштвене промене. 

  • Ваша два романа намењена тинејџерима “Лето када сам научила да летим” и “Све је у реду” освојила су најзначајније домаће награде за књижевност за младе. У чему мислите да је тајна њиховог успеха и како читаоци реагују на њих? 

Све што је писац искренији према себи, књига је успешнија. Романи које сте поменули нису аутобиографски, али у њима има много мојих дубоких осећања. Мислим да у томе лежи одговор на ваше питање. Обе књиге сам писала за тинејџере, међутим, време је показало да их читају и млађи и старији читаоци. Роман за младе “Лето када сам научила да летим” је забаван и смешан, док је за одрасле озбиљан и тужан. Од многих читалаца сам чула да им је то најдража књига коју су прочитали. То је велики комплимент, али и велика одговорност. По овом роману је урађена представа у Фистић продукцији (ФДУ, Београд), а у припреми је и снимање филма (СЕНСЕ Продукција). Књига „Све је у реду“ била је инспирација многим средњошколцима за сјајне представе. Највећи успех постигао је “Театар Гимназијалац” из Лебана. Ученици и њихов професор књижевности Душан Благојевић овенчани су бројним наградама. На сваком извођењу аплауз траје по десетак минута. Публика је видно дирнута комплетним сценским доживљајем. За мене је велика радост када ликови из мојих књига оживе, када им редитељи и глумци дају нове димензије. 

  • Прву књигу написали сте са 37 година и од тада не престајете да пишете. Истовремено, редовно обилазите школе широм Србије, разговарате са децом, родитељима, наставницима, одржавате радионице. Шта је најјачи утисак који носите са тих сусрета?

То су бројна познанства са децом и њиховим наставницима, родитељима и библиотекарима. Ми имамо веома квалитетне појединце, који чине чуда у својим срединама. Нажалост, њихов таленат и рад остаје у сенци кича и шунда који тренутно владају земљом. Са књижевних сусрета увек се враћам озарена и охрабрена тим новим познанствима. Искрено верујем да ће лепота, доброта и памет тих појединаца у једном тренутку бљеснути и све нас обасјати. Моје животно начело је да подржавам добро, а не да се борим против зла. 

  • Шта бисте прво променили у нашем образовном систему, да имате ту моћ?

Као прво, не желим да имам никакву моћ, а као друго не желим да бринем туђе бриге. Мислим да свако треба да ради свој посао најбоље што уме. Малопре сам помињала сјајне појединце, стручњаке у различитим областима, ако се њима укаже поверење и одреше руке ван политичких партија, верујем да би они успоставили нове, квалитетне системе не само у образовању, већ и у осталим гранама друштвеног живота. 

  • А код родитеља? Сваки родитељ би волео да му дете заволи књиге, да мање типкају, више да читају, али опет се велики број родитеља жали како им то не полази за руком. Шта треба да се промени?

За савремено дете неопходни су дигитални уређаји. Деца не познају свет без мобилних телефона, игрица, компјутера, друштвених мрежа, интернет претраживача… Књига је нешто сасвим друго, детету нуди забаву и подршку из сасвим другог угла. Не бих ја употребљавала или.. или… варијанту. Мој предлог је колико типкања, толико и читања. Али ово правило треба равноправно да важи и за децу и за родитеље. Психолози нас стално упозоравају – дете се васпитава делима, а не речима. 

Интервју водила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама