Ovo je klasično i standardno pitanje za novopečene mame.
Novopečenoj mami sve treba. Od igle do lokomotive. I naravno uvek to budu bar dve torbe i još tri kese, po neki torbičak sa kozmetikom, pelene posebno…
– Gde ste se uputili?
– Idemo na odmor, par dana.
– I sve to nosite???
– SVE.
Kada smo se prvi put usudili da putujemo sa tada petomesečnom bebom pravila sam čitave spiskove stvari koje treba da ponesem. Najpre za bebu, a onda za muža i sebe. Bilo je tu svega i svačega. Pelena, glodalica, cucli, flašica, posteljinice za bebu, kolica, igračaka, lopatica i kantica, bazenčić i čamčić… Dugi rukavi, kratki, haljinice, šeširi, duksići i jaknice, čarapice, pa omiljena plastična flaša kojom se igra, pa zvečke, mede… Trebalo je bezbedno i spokojno stići na more, tamo isto tako spokojan biti i sve imati pri ruci.
Tih dana muž me je posmatrao ONIM pogledom. Taj pogled je onaj koji kaže “Sanja, šta će ti to?!”
Ali nisam obraćala pažnju. Pakovala sam, pakovala…
Trebaju nam kolica, peškiri, apoteka obavezno, sirup za temperaturu… gel za zubiće. Dentokind, dormikind…
– Ja sam se spakovao.
– Šta? Samo ovo?
– Idemo na 10 dana, ne treba mi ceo ormar. U septembru je na moru temperatura taman.
– A šta ćeš ako bude zahladnelo i padne kiša? Ponesi još nešto toplije.
I tako tri dana unapred hodam po kući kao nekakav duh, jurim ceduljice i zapisujem šta mi sve treba. Kad vidim koja je to gomila stvari, onda prepakujem, ma ovo mi možda i ne treba… i sve tako.
Kad smo stigli na more, bilo je rano jutro. Oduševljena što je beba prespavala veći deo puta, što nije plakala i bila nervozna (iako je realno imala sve uslove da bude nervozna jer se put odužio do beskonačnosti) rekla sam glasno “Bubice dobra”! U nekom momentu videla sam da se dva mala bela znaka kriju na desnima.
Divota. Dva zuba odjednom, prvi dan na moru.
Super! Sad će da nam presedne i more i leto. (Mislila sam tako jer su svi oko nas mesecima širili paniku kako su deca nesnosna kad im niču zubi).
Trebalo nam je 15 minuta da stvari popnemo na poslednji sprat. Muž je gunđao, ne razumem zašto, ja sam se preispitivala da li sam sve ponela, a Una je gledala u plavetnilo kao omađijana.
Polovinu stvari koju sam ponela nismo ni iskoristili (priznajem), Una zube nije ni osetila ali je probala svaki kamen na plaži.
Apoteku, Bogu hvala, nismo koristili, ali smo je makar imali pri ruci.
Ok, nosila sam sto čuda… ali sad sam uvežbana.
Sad nosim samo jednu torbu. Dobro dve.
I kesu.
I dva rančića.
I…
Odjavljujem se. 🙂
Autor: Sanja Mitić Stanojević, vaspitačica, mama, autor bloga saninaobloga.video.blog