Је л’ тако да нема везе?
Нема везе коју музику деца слушају. Па шта ако је певачица носила наногвицу? Па шта ако је певач био у „тигровима“ или певао на прославама криминалаца и тиме се хвалио? Па шта ако се у тексту песме говори о дроги, дилерима, вагицама за мерење „белог“, пиштољима…? Зашто не пустити четвртом основне у аутобусу песму о љубави утроје? Не можемо ми то да контролишемо. Нека слушају шта хоће! Па и ми смо слушали свашта – и шта нам фали?
Је л’ тако да нам ништа не фали?
И такође нема везе које филмове и серије гледају! Па шта? Увек је било пуцњаве у филмовима, да не говорим о силовањима, криминалцима, па ето гледали смо сви ми, а нисмо с оне стране закона! Шта нам фали!
Је л’ тако да ми којима ништа не фали немамо везе са овим генерацијама које су „такве“? Је л’ тако да их нисмо ми направили?
Је л’ тако да је једино исправно окренути главу на све што нас може довести у проблем? Зар није прави пут не замерати се? Колеги, комшији, људима на улици, моћницима, ђацима, па и бахатим родитељима који прете у школи? Даш лепо оцену коју тражи и мирна Бачка! Не можемо ми мењати свет. Није препоручљиво ни са сопственом децом имати затегнуте односе. Треба што мирније проћи живот и радни век, само имати што мање проблема. Ћутати, сакрити се, правити се слеп и глув. Никад не знамо ко може да се наљути на нас, па онда смо ни криви ни дужни у проблему. Најпаметнији су они који ћуте!
Је л’ тако да нема везе које ТВ станице се у кући гледају?
Шта има везе што су учесници ријалитија криминалци, убице, преваранти, примитивци… Шта има везе што се у реалном времену преносе туче, вређања, претње, секс…? Или емисије у којима се учесници вређају, понижавају, вичу, у којима се позива на мржњу, у којима се људи деле по нацији, вери, пореклу… Па и ми смо гледали свашта, и? Шта нам фали?
Сложили смо се да нам ништа не фали.
Кад, рецимо, дете на тему „Мој идол“ пише о некој звезди из „Задруге“, зашто наставник да реагује? Па, то су родитељи дозволили да се гледа, што да се наставник меша? Као да је он неки ауторитет. Ионако му је ауторитет одузет као и достојанство. Однети су у непознатом правцу! Неко их држи под кључем и не намерава да их врати! Кад му их врате, можда и да реагује, али до тада – не!
Ни родитељи нису боље прошли, и њихов ауторитет је нестао! Раније је био ту, сада га нигде нема!
И све ово што се дешава нема везе са нама, је л’ тако? Зар није најбитније уперити прст у било ком правцу осим према себи?
Је л’ да да ћемо сви променити профилну слику на фејсбуку и инстаграму кад се деси нешто лоше и тиме подржати жртве и осудити извршиоце? Мало ли је?
Је л’ тако да школе треба да имају тимове за спречавање вршњачког насиља, да имена чланова тих тимова буду јасно окачена на улазу у школу, али кад неко пријави насиље да се не деси ништа? Годинама? Добро знамо да и деца и родитељи претерују! Ма, молим те… деца су преосетљива, не смеш им ништа ни рећи, одмах је насиље! И нас су малтретирали, па шта нам фали? Уосталом, школе не могу васпитавати децу! То потиче из куће! Ваљда је јасно да тим „неваспитавањем“ не дајемо пример да је све дозвољено? Напротив!
То како се наставници облаче, које речи користе у обраћању деци и колегама, то како реагују на неваспитање, агресију, псовке, какав пример дају, то на децу не утиче! Што бисмо имали правила, казне, процедуре? То нећемо – васпитава их породица! Кад правила нема, то није васпитавање!
Треба мирно испратити осмаке или матуранте и немати проблем у Министарству, а не дај Боже у новинама! Је л’ тако да је најважније то избећи?! Деца су се увек свађала, тукла и имала проблеме са професорима, па ето и нама се то дешавало и шта нам фали? И треба да очврсну! Не треба да их штитимо од вршњака, нека реше то међу собом!
Je л’ се слажете да уопште није важно ако родитељ псује сваког дана, ако сваког учесника у саобраћају који га изнервира назове мајмуном? Да је потпуно у реду да буљи у телевизор три сата дневно? Дете треба да слуша родитеље и поштује их, па какав је да је, његов је!
Је л’ тако да је сасвим у реду да криминалац снима спот у школи? Што да не, ионако та деца њега гледају у ријалитијима. Шта се сад правимо много фини? Па, шта? И министар је лепо рекао да он треба да се ресоцијализује. Што да не почне ресоцијализацију у школи?
Што би реаговали наставници? Зашто да се побуне и кажу да неће бити део те приче? Да траже смену директорке која је то допустила. Па, нико није добро прошао ко се много бунио. Пусти крају! Треба себе заштитити. Шта има везе какви су текстови групе која је спот снимала? Откуд је директорка то могла знати, и откуд је могла да предвиди кога ће они довести? Да је била ту и она и наставници док снимају??? Свашта! Шта имају наставници с тим везе?
Је л’ тако да говор насиља којим смо окружени, од телевизије преко интернета до саобраћаја, продавнице и улице, неће утицати на нашу децу? Ми њих познајемо, они то нити ће примити нити ће се тако понашати!
Такође је потпуно небитно што родитељи плаћају обезбеђење у школама, као и то што је обезбеђењу, укратко, забрањено да реагује? Па, ми нисмо имали обезбеђење, евентуално је домар умео да подвикне, шта је данас другачије? Још је мање битно што у вртићима обезбеђења нема. Па, никад није ни било! Ко би дошао по моје дете осим мене? Што би моје дете ишетало само из зграде! Не треба претеривати!
Је л’ тако да је скроз у реду ћутати кад се бахато надограђују зграде, сече дрвеће, пале контејнери? Је л’ тако да је супер кад наставник вређа децу, зар није он тај који се бори за знање? Зар постоји други начин него вређањем, претњама, увредама? Он ионако не васпитава децу, то се ради у кући, он преноси знање! А знања нема док није тешко, док се не подвикне! Слажемо се?
Што бисмо се огласили кад се бесна кола паркирају поред рампе за инвалида? Ко зна ко их вози. Боље је не замерати се. Њега нећемо пријавити! Пријавићемо ако је неки фића, али ове велике… не треба се играти са ђаволом.
Надам се да се сви слажемо да је супер да се прећути кад видимо дете из суседног стана са модрицама, кад кроз зидове чујемо урлање, плач… Треба сутра комшији погледати у очи, а то не може ако смо му послали полицију! Гледајмо своја посла!
Је л’ да да је супер кад имамо ексклузивне снимке шта су криминалци радили својим жртвама? Је л’ тако да то неће утицати на нашу децу. Па, подигли смо их „од кило меса“, знамо како дишу, неће они…
Је л’ тако да је супер правити се да не видимо крађе, преваре, отимања? Је л’ да да је ок што за све морамо да тражимо везу? Па, овде је одувек тако било! А и нигде у свету није боље! И то што смо први у Европи по количини оружја међу цивилима. Види шта се дешава по Америци!
Је л’ да да не треба родитељу скренути пажњу да његово дете пуши траву или се опија! Нека свако пази на своје дете! Ми ћемо своје, а наши то никад неће урадити. Нису имали од кога да виде!
Је л’ да да психолог школе, кад упише нову генерацију првака, више не треба да прати ту децу? Да, наравно, треба да одседи са дететом које наставник казни тако што га шаље у „ПП службу“, како је то досадно! Повремено може и да окупи родитеље и исприча им како треба да се деца понашају на екскурзији, да укључе даљинске управљаче за децу, јер школа их не васпитава! А да прича са децом, да уђе у разред и прати дешавања, да позива децу без видљивог повода… Свашта! То није у опису радног места!
Је л’ тако да све знамо? Шта ће нама стручњаци да нам објашњавају како да причамо са децом, како да ово или оно. Још боље, ставимо их под наводнике – „стручњаци“. Рецимо, Ранко Рајовић! Он ће нама да дели савете! Лекар да нам прича о настави! Па да га видим да уђе у учионицу како би причао. Тај човек само преко двадесет година ради по учионицама и камповима са децом, и осмислио је НТЦ програм који су прихватиле европске земље, шта он зна? Или неки „психолози“… Никад више стручњака, а деца (са којом ми немамо никакве везе) све гора! Много су мудри! Ваљда ми знамо најбоље. Све!
Је л’ тако да имамо право да се чудимо?
Аутор: Маја Бугарчић