Je l’ tako da nema veze?

Je l’ tako da nema veze?

Nema veze koju muziku deca slušaju. Pa šta ako je pevačica nosila nanogvicu? Pa šta ako je pevač bio u „tigrovima“ ili pevao na proslavama kriminalaca i time se hvalio? Pa šta ako se u tekstu pesme govori o drogi, dilerima, vagicama za merenje „belog“, pištoljima…? Zašto ne pustiti četvrtom osnovne u autobusu pesmu o ljubavi utroje? Ne možemo mi to da kontrolišemo. Neka slušaju šta hoće! Pa i mi smo slušali svašta – i šta nam fali?

Je l’ tako da nam ništa ne fali?

I takođe nema veze koje filmove i serije gledaju! Pa šta? Uvek je bilo pucnjave u filmovima, da ne govorim o silovanjima, kriminalcima, pa eto gledali smo svi mi, a nismo s one strane zakona! Šta nam fali!

Je l’ tako da mi kojima ništa ne fali nemamo veze sa ovim generacijama koje su „takve“? Je l’ tako da ih nismo mi napravili?

Je l’ tako da je jedino ispravno okrenuti glavu na sve što nas može dovesti u problem? Zar nije pravi put ne zamerati se? Kolegi, komšiji, ljudima na ulici, moćnicima, đacima, pa i bahatim roditeljima koji prete u školi? Daš lepo ocenu koju traži i mirna Bačka! Ne možemo mi menjati svet. Nije preporučljivo ni sa sopstvenom decom imati zategnute odnose. Treba što mirnije proći život i radni vek, samo imati što manje problema. Ćutati, sakriti se, praviti se slep i gluv. Nikad ne znamo ko može da se naljuti na nas, pa onda smo ni krivi ni dužni u problemu. Najpametniji su oni koji ćute!

Je l’ tako da nema veze koje TV stanice se u kući gledaju?

Šta ima veze što su učesnici rijalitija kriminalci, ubice, prevaranti, primitivci… Šta ima veze što se u realnom vremenu prenose tuče, vređanja, pretnje, seks…? Ili emisije u kojima se učesnici vređaju, ponižavaju, viču, u kojima se poziva na mržnju, u kojima se ljudi dele po naciji, veri, poreklu… Pa i mi smo gledali svašta, i? Šta nam fali?

Složili smo se da nam ništa ne fali.

Kad, recimo, dete na temu „Moj idol“ piše o nekoj zvezdi iz „Zadruge“, zašto nastavnik da reaguje? Pa, to su roditelji dozvolili da se gleda, što da se nastavnik meša? Kao da je on neki autoritet. Ionako mu je autoritet oduzet kao i dostojanstvo. Odneti su u nepoznatom pravcu! Neko ih drži pod ključem i ne namerava da ih vrati! Kad mu ih vrate, možda i da reaguje, ali do tada – ne!

Ni roditelji nisu bolje prošli, i njihov autoritet je nestao! Ranije je bio tu, sada ga nigde nema!

I sve ovo što se dešava nema veze sa nama, je l’ tako? Zar nije najbitnije uperiti prst u bilo kom pravcu osim prema sebi?

Je l’ da da ćemo svi promeniti profilnu sliku na fejsbuku i instagramu kad se desi nešto loše i time podržati žrtve i osuditi izvršioce? Malo li je?

Je l’ tako da škole treba da imaju timove za sprečavanje vršnjačkog nasilja, da imena članova tih timova budu jasno okačena na ulazu u školu, ali kad neko prijavi nasilje da se ne desi ništa? Godinama? Dobro znamo da i deca i roditelji preteruju! Ma, molim te… deca su preosetljiva, ne smeš im ništa ni reći, odmah je nasilje! I nas su maltretirali, pa šta nam fali? Uostalom, škole ne mogu vaspitavati decu! To potiče iz kuće! Valjda je jasno da tim „nevaspitavanjem“ ne dajemo primer da je sve dozvoljeno? Naprotiv!

To kako se nastavnici oblače, koje reči koriste u obraćanju deci i kolegama, to kako reaguju na nevaspitanje, agresiju, psovke, kakav primer daju, to na decu ne utiče! Što bismo imali pravila, kazne, procedure? To nećemo – vaspitava ih porodica! Kad pravila nema, to nije vaspitavanje!
Treba mirno ispratiti osmake ili maturante i nemati problem u Ministarstvu, a ne daj Bože u novinama! Je l’ tako da je najvažnije to izbeći?! Deca su se uvek svađala, tukla i imala probleme sa profesorima, pa eto i nama se to dešavalo i šta nam fali? I treba da očvrsnu! Ne treba da ih štitimo od vršnjaka, neka reše to među sobom!

Je l’ se slažete da uopšte nije važno ako roditelj psuje svakog dana, ako svakog učesnika u saobraćaju koji ga iznervira nazove majmunom? Da je potpuno u redu da bulji u televizor tri sata dnevno? Dete treba da sluša roditelje i poštuje ih, pa kakav je da je, njegov je!

Je l’ tako da je sasvim u redu da kriminalac snima spot u školi? Što da ne, ionako ta deca njega gledaju u rijalitijima. Šta se sad pravimo mnogo fini? Pa, šta? I ministar je lepo rekao da on treba da se resocijalizuje. Što da ne počne resocijalizaciju u školi?

Što bi reagovali nastavnici? Zašto da se pobune i kažu da neće biti deo te priče? Da traže smenu direktorke koja je to dopustila. Pa, niko nije dobro prošao ko se mnogo bunio. Pusti kraju! Treba sebe zaštititi. Šta ima veze kakvi su tekstovi grupe koja je spot snimala? Otkud je direktorka to mogla znati, i otkud je mogla da predvidi koga će oni dovesti? Da je bila tu i ona i nastavnici dok snimaju??? Svašta! Šta imaju nastavnici s tim veze?

Je l’ tako da govor nasilja kojim smo okruženi, od televizije preko interneta do saobraćaja, prodavnice i ulice, neće uticati na našu decu? Mi njih poznajemo, oni to niti će primiti niti će se tako ponašati!

Takođe je potpuno nebitno što roditelji plaćaju obezbeđenje u školama, kao i to što je obezbeđenju, ukratko, zabranjeno da reaguje? Pa, mi nismo imali obezbeđenje, eventualno je domar umeo da podvikne, šta je danas drugačije? Još je manje bitno što u vrtićima obezbeđenja nema. Pa, nikad nije ni bilo! Ko bi došao po moje dete osim mene? Što bi moje dete išetalo samo iz zgrade! Ne treba preterivati!

Je l’ tako da je skroz u redu ćutati kad se bahato nadograđuju zgrade, seče drveće, pale kontejneri? Je l’ tako da je super kad nastavnik vređa decu, zar nije on taj koji se bori za znanje? Zar postoji drugi način nego vređanjem, pretnjama, uvredama? On ionako ne vaspitava decu, to se radi u kući, on prenosi znanje! A znanja nema dok nije teško, dok se ne podvikne! Slažemo se?

Što bismo se oglasili kad se besna kola parkiraju pored rampe za invalida? Ko zna ko ih vozi. Bolje je ne zamerati se. Njega nećemo prijaviti! Prijavićemo ako je neki fića, ali ove velike… ne treba se igrati sa đavolom.

Nadam se da se svi slažemo da je super da se prećuti kad vidimo dete iz susednog stana sa modricama, kad kroz zidove čujemo urlanje, plač… Treba sutra komšiji pogledati u oči, a to ne može ako smo mu poslali policiju! Gledajmo svoja posla!

Je l’ da da je super kad imamo ekskluzivne snimke šta su kriminalci radili svojim žrtvama? Je l’ tako da to neće uticati na našu decu. Pa, podigli smo ih „od kilo mesa“, znamo kako dišu, neće oni…

Je l’ tako da je super praviti se da ne vidimo krađe, prevare, otimanja? Je l’ da da je ok što za sve moramo da tražimo vezu? Pa, ovde je oduvek tako bilo! A i nigde u svetu nije bolje! I to što smo prvi u Evropi po količini oružja među civilima. Vidi šta se dešava po Americi!

Je l’ da da ne treba roditelju skrenuti pažnju da njegovo dete puši travu ili se opija! Neka svako pazi na svoje dete! Mi ćemo svoje, a naši to nikad neće uraditi. Nisu imali od koga da vide!

Je l’ da da psiholog škole, kad upiše novu generaciju prvaka, više ne treba da prati tu decu? Da, naravno, treba da odsedi sa detetom koje nastavnik kazni tako što ga šalje u „PP službu“, kako je to dosadno! Povremeno može i da okupi roditelje i ispriča im kako treba da se deca ponašaju na ekskurziji, da uključe daljinske upravljače za decu, jer škola ih ne vaspitava! A da priča sa decom, da uđe u razred i prati dešavanja, da poziva decu bez vidljivog povoda… Svašta! To nije u opisu radnog mesta!

Je l’ tako da sve znamo? Šta će nama stručnjaci da nam objašnjavaju kako da pričamo sa decom, kako da ovo ili ono. Još bolje, stavimo ih pod navodnike – „stručnjaci“. Recimo, Ranko Rajović! On će nama da deli savete! Lekar da nam priča o nastavi! Pa da ga vidim da uđe u učionicu kako bi pričao. Taj čovek samo preko dvadeset godina radi po učionicama i kampovima sa decom, i osmislio je NTC program koji su prihvatile evropske zemlje, šta on zna? Ili neki „psiholozi“… Nikad više stručnjaka, a deca (sa kojom mi nemamo nikakve veze) sve gora! Mnogo su mudri! Valjda mi znamo najbolje. Sve!

Je l’ tako da imamo pravo da se čudimo?

Autor: Maja Bugarčić