Какви су ти паркови, такав ти је живот у Србији

октобар 30, 2019

Грозим се великог парка код нас у блоку. Гомила деце на неколико справа. Остале су изломљене. Ђубре је свуда. Родитељи седе у групицама и у главном не реагују на понашање свог детета – њему није ништа или не виде шта се дешава.

Мени је наш парк Србијица у малом.

Он нема металну ограду. А и да има, опет би пси улазили унутра да какају и пишкају поред свог господара, јер пас је племенита животиња и има потребу за блискошћу. Има и анални отвор, али тај орган није ничија надлежност.

Љуљашка за децу са сметњама у развоју је прва страдала. Док није пукла, ту би се накачило сијасет деце. Ниједном нисам видела на њој дете са сметњама у развоју. Замењена је обичним љуљашкама после неколико месеци. Јер шта ће нама љуљашка за децу са сметњама у развоју када нема довољно обичних за нас „нормалне“ (?!)

Велика љуљашка-гнездо. Сваки дан после школе једно 12 основаца се љуља на њој као да им живот од тога зависи. И они су деца, али нико да их спречи да уништавају оно што није њихово.

Шљунак из теретане на отвореном је развучен по стази за тротинете. Гранитне коцке су извађене на сред парка и у тој рупи деца копају песак. Нема ко да среди.

Мреже на малим головима су пукле. Деца се љуљају на њима као мајмунчићи.

Ђубре је свуда. Каква, бре, заштита животне средине! Само треба детету рећи да не дира прљаве ствари. То није наше, ми се о нашем бринемо. И да не иде у шљунак, јер тамо пуштају псе ови што вежбају ујутро. Ни у траву, измет је свуда. Само да дете не дира ништа и све ће бити ок.

Имаш љуљашку, клацкалице, вози тротинет.  Ако можеш.

Очистила сам наш парк

Пре пар недеља дошли су „дувачи лишћа“, нагомилали га и отишли. Нико није дошао да покупи те гомиле, па су се оне окитиле кесама из Маxија и амабалажама кондиторских производа. На трибинама су празне флаше и конзерве. Око клупа – пикавци, чепови и сламчице. Док се разграде, убију пола животињског света. У канти за ђубре – камен од чесме за воду. Свраке слећу на славину из које не престаје да цури вода.

Јуче сам прокоментарисала да ће да нам се накаче пацови. Једна мама је узела да скупља ђубре у кесу.

Данас сам донела метлу и ђубровник да бих скупила лишће и амбалажу. Та мама ми се придружила са грабуљом и двогодишњим сином. Напуниле смо 7 великих кеса.

Деда са пивом је добацио са клупе: „Испразните и канте у парку.”

„Е, свака вам част”, рекле су друге жене и прошле.

Поред своје четворо деце ми смо нашле да чистимо. А за два дана све ће опет бити пуно ђубрета, па зашто онда то радимо?

Деца ми се играју у ђубрету, ето зашто. Не могу да трче по трави, јер је свуда кака човековог најбољег пријатеља. А не могу ни да дођу до справа за игру – премало их је. У суседном блоку сам видела пацова величине зеца и не желим да седим у леглу заразе.

Мама дечака са сметњама у развоју нам доноси по фанту. Она не може да чисти, има своје троје деце.

Нисмо ни очекивале, можемо ми то саме.

Парк укратко је наша Србија укратко

Другим речима, свако гледа себе.

Али ја се осећам лепо док чистим. Учим децу да се не понашају бахато. Јер је ово све наше. Паркови су наши. Чак и кад их неко други уништава.

А свашта се у Србијици уништава већ 30 година. Људи су постали бахати, јер је то мера колико си способан и успешан. Моја деца треба да пливају у оваквом свету и ја не знам како да их томе научим. Зато им усађујем другачије вредности:

Ради на себи. Буди добар грађанин иако су други лоши. Мењај шта ти смета, а да то можеш да промениш. А ако једног дана одеш негде „напоље“, нећеш бити некултивисана бараба.

Буди пристојан ако хоћеш да живиш у пристојном окружењу. Допринеси. Сарађуј. Док год свако гледа само себе, нема промене чак ни у згради у којој живимо. Свет није ни почео, нити се завршава с тобом.

Никада нећемо постати Немачка. Али вратимо се 50 година уназад и будимо на том цивилизацијском нивоу. Били смо љубазнији и пристојнији. Улице су биле чисте, а ђубре по кантама. Измет је био у шталама. Деца су брала цвеће и пењала се на дрвеће. У парковима су биле љуљашке, тобогани, скулптуре и фонтане.

Данас причамо са оно двоје људи који нас не нервирају. „Гледамо своја посла“. Не замерамо се.

Иако смо се затворили у себе да бисмо се заштитили, не осећамо се ништа сигурније.

Наше време је сурово. Мутни ликови обрћу велике паре. На улици или у аутобусу неко може да вас пребије или да напаствује ваше дете јер га је оставила вереница. Сваке године десетине хиљада људи напуштају ову лепу земљу. Они који остају су све болеснији и сиромашнији. Деца удишу ваздух пун угљен-диоксида. У националним парковима гурају реке у бетонске цеви они који имају више од нас, а мисле да немају довољно. Дали су им дозволе они којима треба још више.

А ми осећамо да не можемо да урадимо ништа – не желимо да се нервирамо, па нећемо тиме ни да се бавимо. Приклањамо се маси која ћути. Није наша надлежност. А и да јесте, неко може да нам нареди да урадимо нешто што се коси са здравим разумом. Па да некадашњи концентрациони логор из Другог светског рата постане вртић.

Шта можемо да урадимо

Хајде да о томе причамо. Да се запитамо да ли тако треба. Да потпишемо петицију. Хајде да урадимо нешто конкретно. Да очистимо. Да купимо за својим псом. Да правимо мање ђубрета. Да засадимо дрво. Хајде да учинимо бар оно мало што можемо, а што мења ствари. Хајде да прихватимо неког ко је другачији. Хајде да помогнемо непознатом човеку.

Не могу да живим као да ме се ствари око мене не тичу, јер оне утичу на живот моје породице. Морам да допринесем. Живот се састоји и у давању, у томе да смо ми део нечега већег од собе у којој гледамо телевизију. Док год нешто позитивно не дајемо окружењу, нећемо бити задовољнији. А наша деца ће расти у све горој средини.

Да, парк ће опет бити прљав. Али док год се моја деца ту играју, не желим да иду по ђубрету и гомилама трулог лишћа. Данас дете не може више да се игра ни у песку, ни на трави, ни у парку. Са тим једним другаром са којим се спонтано заборави у игри. Па, какво је то детињство? Чему га учимо?

Belgrade mama – преводилац и аутор двојезичне књиге за децу “Један обичан кос”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама