Jutro je. Vaše dete se budi iz najslađeg sna i prva reč koju izgovara jeste: „Mama!“ Ulazite u sobu i ljubite te sanjive okice. Spremate mleko, puštate omiljeni crtać, oblačite dete, umivate se i perete zubiće. Nakon toga sledi doručak i odlazak u šetnju.
Dok šetate, razmišljate šta sve danas trebate da obavite. Odlazak do pijace, kuvanje ručka, spremanje stana, plaćanje računa, odlazak do krojačice… Kad bi nam dan trajao 30 sati, bilo bi nam malo…
Svakog dana iste obaveze. Ne stižete sve što ste zamislili. A umorni ste. Bože, kako ste umorni. Kuvam ručak. Moja devojčica ima milion pitanja. Smeškam se i odgovaram na sve. Barem pokušavam. Zove me u sobu da se igramo. A ja joj odgovaram: „Evo mila, samo mama da završi nešto. “ A to nešto traje ceo dan. Grize me savest iz dana u dan. Želela bih da svo slobodno vreme ovog sveta posvetim detetu i uživanju u igri. I svaki put kažem sebi: „Ma nek čekaju i sudovi i veš i peglanje!“ Ali, sledećeg dana opet sve po starom.
Da li društvo nameće obaveze koje se ne mogu postići u 24 sata? Da li ste loša majka ako ne stignete apsolutno sve? Pričam sa drugim mamama: „Sve se to odradi dok nam dete spava.“ Ok, koliko to dete spava kad uspevate da završite apsolutno sve obaveze?! Svi su pametni i svi imaju neki savet. I svi su sve stizali kad su bile mlade mame. Nešto tu ne štima…
Posle dugih razmišljanja shvatam da nije krivo ni društvo, ni sistem, ni druge mame, bake, tetke, strine. Kriva sam ja. Zbog čega dopuštam da me pogađaju svi ti komentari? Zbog čega mi je uopšte bitno da li je komšinica videla one prljave tanjire u sudoperi? Mama sam. Ponosna sam na to! I priznajem, ne mogu sve da postignem, ukoliko želim da se posvetim svom detetu. A ona mi je milion puta važnija od prljavih sudova i neispeglanog veša!
Pitam se, koliko kvalitetnog vremena drugi roditelji provode sa svojim detetom? Te je u vrtiću, te je na baletu, te je kod deke i bake na selu po dve nedelje… Meni to nije dovoljno…Grize me savest… Da li Vam je poznato ovo osećanje?
Pa, drage mame, moramo se trgnuti. Stalno negde jurimo i žurimo. I nikako da se opustimo. Čak ni onda kada možemo. Evo, dete je noću napokon počelo lepo da spava. A ja, umesto da to oberučke prihvatim i naspavam se, ja se budim i pokrivam je ćebetom. Brinem se da se ne prehladi. Uživam gledajući je kako lepo spava.
Ukoliko imate isti problem, morate uraditi nešto kako biste ga rešile. Nećete dugo moći tako, a da negde ne puknete. Ponekad će nastradati kolega na poslu, ponekad Vaš suprug, ponekad Vaše dete. A zbog čega?! Zbog obaveza koje ste same sebi odredile. I zbog ogromnog pritiska da to sve mora danas. Da li ste u sve te obaveze uključile sebe? Da li ste odredile jedan dan u nedelji kada ćete usporiti i kada ćete se posvetiti sebi. Ako niste, uradite to što pre!
Ako se usled toliko stresa, daleko bilo, razbolite, sudove će već neko oprati, kuću će već neko počistiti, ali se niko ne može posvetiti Vašem detetu na način na koji Vi to radite! Niko mu ne može pružiti toliko kvalitetne pažnje i ljubavi, kao roditelj! I niko ga neće tako bezuslovno voleti kao Vi.
Zato, sledeći put kad se budete nervirali oko bilo kakvih obaveza, spustite loptu. Ostavite nešto i za sutra. Usporite malo životni ritam. Stanite i uživajte! To je najbolje što možete da uradite, kako za sebe, tako i za svoje dete.
O. B.
diplomirani psiholog i porodični psihoterapeut
Izvor: roditelj.akademijaoxford.com/