Јутро је. Ваше дете се буди из најслађег сна и прва реч коју изговара јесте: „Мама!“ Улазите у собу и љубите те сањиве окице. Спремате млеко, пуштате омиљени цртаћ, облачите дете, умивате се и перете зубиће. Након тога следи доручак и одлазак у шетњу.
Док шетате, размишљате шта све данас требате да обавите. Одлазак до пијаце, кување ручка, спремање стана, плаћање рачуна, одлазак до кројачице… Kад би нам дан трајао 30 сати, било би нам мало…
Сваког дана исте обавезе. Не стижете све што сте замислили. А уморни сте. Боже, како сте уморни. Kувам ручак. Моја девојчица има милион питања. Смешкам се и одговарам на све. Барем покушавам. Зове ме у собу да се играмо. А ја јој одговарам: „Ево мила, само мама да заврши нешто. “ А то нешто траје цео дан. Гризе ме савест из дана у дан. Желела бих да сво слободно време овог света посветим детету и уживању у игри. И сваки пут кажем себи: „Ма нек чекају и судови и веш и пеглање!“ Али, следећег дана опет све по старом.
Да ли друштво намеће обавезе које се не могу постићи у 24 сата? Да ли сте лоша мајка ако не стигнете апсолутно све? Причам са другим мамама: „Све се то одради док нам дете спава.“ Ок, колико то дете спава кад успевате да завршите апсолутно све обавезе?! Сви су паметни и сви имају неки савет. И сви су све стизали кад су биле младе маме. Нешто ту не штима…
После дугих размишљања схватам да није криво ни друштво, ни систем, ни друге маме, баке, тетке, стрине. Kрива сам ја. Због чега допуштам да ме погађају сви ти коментари? Због чега ми је уопште битно да ли је комшиница видела оне прљаве тањире у судопери? Мама сам. Поносна сам на то! И признајем, не могу све да постигнем, уколико желим да се посветим свом детету. А она ми је милион пута важнија од прљавих судова и неиспегланог веша!
Питам се, колико квалитетног времена други родитељи проводе са својим дететом? Те је у вртићу, те је на балету, те је код деке и баке на селу по две недеље… Мени то није довољно…Гризе ме савест… Да ли Вам је познато ово осећање?
Па, драге маме, морамо се тргнути. Стално негде јуримо и журимо. И никако да се опустимо. Чак ни онда када можемо. Ево, дете је ноћу напокон почело лепо да спава. А ја, уместо да то оберучке прихватим и наспавам се, ја се будим и покривам је ћебетом. Бринем се да се не прехлади. Уживам гледајући је како лепо спава.
Уколико имате исти проблем, морате урадити нешто како бисте га решиле. Нећете дуго моћи тако, а да негде не пукнете. Понекад ће настрадати колега на послу, понекад Ваш супруг, понекад Ваше дете. А због чега?! Због обавеза које сте саме себи одредиле. И због огромног притиска да то све мора данас. Да ли сте у све те обавезе укључиле себе? Да ли сте одредиле један дан у недељи када ћете успорити и када ћете се посветити себи. Ако нисте, урадите то што пре!
Ако се услед толико стреса, далеко било, разболите, судове ће већ неко опрати, кућу ће већ неко почистити, али се нико не може посветити Вашем детету на начин на који Ви то радите! Нико му не може пружити толико квалитетне пажње и љубави, као родитељ! И нико га неће тако безусловно волети као Ви.
Зато, следећи пут кад се будете нервирали око било каквих обавеза, спустите лопту. Оставите нешто и за сутра. Успорите мало животни ритам. Станите и уживајте! То је најбоље што можете да урадите, како за себе, тако и за своје дете.
О. Б.
дипломирани психолог и породични психотерапеут
Извор: roditelj.akademijaoxford.com/