Još jednu figuricu Supertinksa (pored najmanje 80 koliko već ima), još jednu, sedmu plišanu mačku, još jedan automobil na daljinsko upravljanje… jer je valjda četiri malo?
Mogu li, mogu li, mogu li? Činilo mi se da, ako uđem u farbaru, oni će naći nešto što im baš jako treba i bez čega od danas više ne mogu.
Tako je to izgledalo nekad, dok su bili manji. Okome se na mene tako što najpre počnu sa upornim molbama, što se dalje nastavi na durenje, da bi, kada vide da im stvarno neću kupiti, sve eskaliralo jednim ispadom besa. Naravno da se to nije događalo svakodnevno, ali meni je tada delovalo kao da me moje sopstveno dete muči i iscrpljuje svaki božji put kad odemo da kupimo hleb i mleko.
Ali, pored toga što sam uvela onu već mnogo puta pominjanu praksu, a to je razgovor pre polaska u prodavnicu o tome šta se kupuje, a šta se može eventualno staviti na spisak želja za neki sledeći put, izvela sam i još jedan jednostavan „trik“.
Sve to mi je bilo važno ne samo da bih izbegla tantrume i sukobe sa svojom decom, već i zato što sam želela da ih naučim veštini odlaganja zadovoljstva koja je jedna od ključnih za budući uspeh. Važnija i od uspeha u školi i od IQ-a. Uz to, deca koja umeju da kontrolišu impulse na zdrav način, nosu tu veoma važnu sposobnost u odraslo doba.