Jedan srećan dan u mom životu
Bio sam sa roditeljima u poslastičarnici. Uživao sam u krempiti kada je neki čovek prišao za naš sto i zamolio tatu da nešto porazgovaraju.
Tata se ubrzo vratio pa su on i mama nešto pričali, a ja sam igrao igricu na telefonu. Nisam znao da se njihov razgovor odnosi na mene i nisam obraćao pažnju na njih.
Mama me je zamolila da sklonim telefon, jer su želeli nešto da porazgovaraju sa mnom. Rekli su mi da su ljudi za susednim stolom snimatelji i da treba u našem gradu da snime neki film.
Ja sam im se dopao, jer im treba dečak sa riđom kosom i pegicama na nosu. Nisam znao kako da reagujem tog momenta. Srce mi je ubrzano lupalo, dlanovi su mi se znojili, a hteo sam da vrisnem od sreće. Želeo sam svima da pokažem koliko sam srećan. To što su mi se dlanovi znojili i srce ubrzano lupalo je bilo od treme. Nisam umeo da opišem kako se osećam. Bio sam veoma srećan, ali sam se plašio da neću uspeti dobro da glumim.
Prešli smo za njihov sto, kako bismo nastavili razgovor. Mama i tata su razgovarali sa jednim od tih ljudi, a ovaj drugi se obraćao meni. Razgovarali smo o školi, o drugarima i o glumi. Taj čovek mi se veoma dopao. Bio je prijateljski raspoložen i videlo se da voli decu.
Trema je nestala a moje uzbuđenje je bilo sve veće. Pričao mi je o poznatim glumcima koji će glumiti u tom filmu. Kada sam čuo da u filmu treba da budem sin mog omiljenog glumca, moja sreća se udvostručila.
Mama i tata su potpisivali neke papire, a ja sam novog poznanika pitao sve što me je interesovalo.
Vreme provedeno sa njima je nešto nezaboravno. Sledeće nedelje treba da počne snimanje filma.
Tog dana kada sam upoznao režisere i producenta moja sreća je bila ogromna. Od tada se svakog dana uvećava sve više u iščekivanju moje prve uloge.
*****************************************************************
Dan kad sam bila neizmerno srećna
Bio je lep zimski dan. Krenula sam sa bakom u šetnju a utaban sneg je škripao pod našim nogama. Mraz je malo štipao za obraze, ali vazduh je bio svež tako da mi to nije smetalo.
Baka me je dovela na klizalište. Začuđeno sam gledala u nju, jer mi mama nije dala da klizam iz straha da se ne povredim. Da nije bilo bake nikada ne bih ni rolere naučila da vozim.
Stajale smo pored ograde gledajući drugu decu kako se spretno kreću po ledu. Zamolila sam baku da idemo, jer mi je bilo glupo da stojim i da gledam. A iskreno, bila sam i tužna samo sam se trudila da baka to ne primeti.
Umesto da odmah napustimo klizalište, baka mi je rekla da smo ovde došli sa ciljem. Njen cilj je bio da naučim da klizam. U prvom momentu nisam znala kako da reagujem. Istovremeno sam se radovala i strahovala. Radovala sam se što ću stati na sličuge, a strahovala zbog mame da se ne naljuti.
Iznajmili smo opremu i dok sam se obuvala, baka mi je ponavljala da nemam čega da se plašim. Baki sam uvek verovala, a i duboko u sebi sam mislila da umem da klizam iako nikad nisam pokušala.
Ušla sam na klizalište držeći se za ogradu. Pažljivo sam krenula desnom nogom a zatim levom. Napravila sam par koraka isto kao kada sam prvi put stala na rolere. Ponelo me je ushićenje. Klizala sam kao profesionalac. Mojoj sreći nije bilo kraja. Nisam primećivala drugu decu ni ljude okupljene oko ograde. Samo bih povremeno mahnula baki.
Tog dana sam bila neizmerno srećna. Nastavila sam da idem redovno na klizanje, a mama je prestala da strahuje.