Једна синдикална иницијатива, тако ретка у данашње време, узбуркала је просветну јавност. Наиме, стигао је предлог да се такмичења одржавају радним даном, али, сва је прилика да ће и он наићи на глуве уши надређених. Готово истовремено је освануло обавештење да се окружно такмичење из српског језика помера на недељу. И, сви су бесни, с правом очајни, али ће, као и увек, урадити оно што је наложено јер су навикли на ситуацију Буридановог магарца. Шта год да одаберу, лоше је. Оштетити дете одустајањем или му показати да се његовим знањем нико не може играти.
Школски календар се формира у августу. Тада се већ одређују и наставне суботе. Календар такмичења се објављује у децембру. Како је онда могуће да се тек у марту спозна поклапање радне суботе у Војводини са окружним такмичењем? Или је то ипак немар? Немање појма и недоличан однос према најбољим ученицима које имамо.
Нису то једина преклапања. Сваке године се планирају истовремена такмичења из разних предмета уз објашњење да је наставник тај који треба да усмери ученика на одређену област, да не постоји дете које је талентовано и за физику и за српски језик, па се онда у последњем тренутку термини померају, ујутру физика, у подне српски, настаје отимачина и јурњава, јер…у данашње време све је мање деце која желе на такмичење, а она која показују амбицију, по правилу су добра из свих области. Сва објашњења из базе не допиру до организатора. Он ради по свом науму, стварност га не дотиче. Он штиклира сопствену активност пребацујући евентуалну кривицу на наставнике.
Наставници су криви јер деца нису мотивисана. Такмичара је све мање.
Наставници су криви јер су на једно дете натоварили превише обавеза.
Наставници су незахвални јер траже надокнаду и признање за целодневно викенд ангажовање, размажени су окриљем државне службе и не мисле на најбољи интерес деце.
Питања на такмичењима су сасвим прилагођена узрасту ученика, лоши резултати и једноцифрени пролази на следећи ниво су резултат лошег рада наставника. За окружни и републички ранг је потребан већи обим знања од редовне наставе, кажу они истим оним наставницима који су провели сате на додатној настави цедећи у ситна црева сваку научну недоумицу, истим оним наставницима који морају да понове контролну вежбу ако се покаже да је за ђаке била претешка и донела више од половине јединица. На такмичењу то не важи. Састављач теста је неприкосновен, чак и у ситуацијама када се открије грешка у кључу, па се накнадно исправља.
На крају, шта ми показујемо деци на такмичењима? Шта поручујемо нашим најбољим ђацима који још увек верују у моћ знања и радују се успеху?
Демонстрира им се немар и нехај система који се њиховом будућношћу игра на административном нивоу. Направи се календар, па се мења, премешта и калкулише. Саставе се тестови, па се превиди решавају у ходу. Формира се ранг листа, па се некад црта за пролаз помера, а некад не. Зависи од тога колика је брука. На такмичењу из једне области су услови за напредовање широки, на другом се дели из стиснуте песнице. Негде су деца награђена директним уписом у жељене школе, негде им је за ту привилегију потребан пласман до трећег места на републичком такмичењу, па им се сва мука сведе на личну сатисфакцију.
Успешни наставници тек немају ништа. Осим тапшања по рамену. И учествовања у нечему што виде као бесмислено. Ако су наставници српског језика, обавезали су се на три такмичења, некад и четири ако се одлуче и за смотре талената, што чини укупно дванаест радних субота и безброј додатних часова. Ове године су добили и недељу јер се у шпартању провукла грешка. Ћутаће, као што ћуте годинама. Биће бесни јер њихове предлоге нема ко да чује, иако су сви ти предлози у корист деце, најбољих ђака које имамо. Неће их оштетити, неће им пркосом и одустајањем показати да је знање најдрагоценији ресурс који неко поседује. Ставиће опет своје достојанство под маљ који већ годинама разбија и у прах расипа сваку здраву амбицију.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца