Пишем овај текст подстакнута одлуком Министарства просвете да све школе у Србији до краја ове године, заједно са ученицима и родитељима, креирају идентитет школе и уведу предмет Врлине и вредности као животни компас, али и подстакнута реакцијом појединих школских колектива на ове предлоге. Пишем ово као родитељ који због своје нетипичне академске позиције може да пружи другачију перспективу о ситуацији која је последњих месеци задесила наше школство. Перспектива из које пишем је перспектива антрополога, некога чија је главна мотивација разумевање начина на који људи, као индивидуе и као групе, организују свој живот.
Школа је једна од најважнијих друштвених институција за социјализацију појединаца и као таква има велику моћ и велику одговорност при креацији онога што бисмо могли да назовемо заједничка друштвена реалност. Знам да, у контексту савремене Србије, где се рад просветара свакодневно потцењује, па чак и банализује (ту мислим на изјаве како је школски курикулум застарео, да учимо децу стварима које им нису неопходне и слично томе), ова констатација делује као обична флоскула без практичне вредности, али то не мора и не сме да буде случај. Садржај наставе је један битан аспект школског живота и он мора да буде усклађен са потребама света у који ту децу по завршетку школовања шаљемо.
Али овом приликом не желим да се бавим тиме.
Овде желим да обратим пажњу на други аспект школства, а то је улога школе као партнера родитеља у социјализацији деце. И то је аспект који у време вртоглавих друштвених промена и слабљења друштвених установа у оквиру којих се социјализација деце вековима одвијала (као што су породица, локалне заједнице и црква), више никако не сме да се занемарује јер је цена коју за то плаћамо превисока.
Променљивост је главна одлика савременог живота, а адаптабилност главна одлика људске врсте. На први поглед делује као савршен спој. Проблем је у томе што смо се обрели у контексту за који нас еволуција није припремила.
Шта се тачно променило?
Наши преци нису време типично проводили окружени незнанцима, у виртуелном простору, бомбардовани хиљадама информација чија је главна последица увођење људи у стање хроничне збуњености и стреса. Деца су одвајкада одгајана и социјализована у малим заједницама, у којима су друштвене улоге и дужности свих чланова биле јасно омеђене и дефинисане. Постојао је консензус о моралним вредностима и о корпусу понашања којим су се те вредности материјализовале. Особама које су у отелотворивању тих вредности биле најуспешније додељивао се посебан статус на основу којег је деци давано до знања на кога тачно треба да се угледају како би и они једнога дана могли да заслуже тај повлашћени положај.
Временом је цео тај процес постао непојмљиво сложен. Кроз медије смо изложени толиком избору потенцијалних узора, да јутјубер са великом пратњом који вози ламборџини (или неки друго прецењено возило), иако представља школски пример моралног банкротства, због статусних симбола и пажње јавности коју је успео да обезбеди (то су иначе два сигнала која усмеравају децу ка узорима које би требало да опонашају) представља момцима пожељније узоре од њихових очева који раде осам сати дневно за плате са којима једва успевају да поплаћају рачуне и прехране своје породице. О узорима за девојчице нећу ни да причам. Усудићу се чак и да спекулишем да је мотивација за постизањем статуса и праћење погрешних узора у том науму један од битнијих узрока трагедија које су нас овога маја задесиле.
Модеран живот није скројен по мери човека
Савремена економија се базира на експлоатацији наших природних инстинкта са циљем остваривања профита. У питању су инстинкти који су у прошлости увећавали наше шансе за преживљавање, али у савременом контексту раде против нас.
Прехрамбена индустрија користи нашу склоност ка калоричној храни (слатка и масна храна су током наше еволутивне прошлости маскимизовале наш опстанак у односу на друге намирнице па имамо уграђену склоност ка њима) која нарушава наше физичко и ментално здравље.
Медији експлоатишу нашу склоност да већу пажњу посвећујемо негативним информацијама него позитивним (тзв. негативитy биас) јер је необраћање довољне пажње на такве информације у прошлости значајно умањивало наше шансе за преживљавање, како би осигурали више „кликова” за своје садржаје.
Коцкарнице и кладионице користе склоност мушкараца ка преузимању ризика, јер су током прошлости мушкарци склонији преузимању ризика осигуравали ресурсе којим су привлачили чланице супротног пола.
Козметичка и модна индустрија експлоатишу женски инстинкт да истакну сигнале плодности како би привукле квалитетне партнере.
Друштвени медије експлоатишу наше друштвене инстинкте да се повезујемо, оцењујемо једни друге и показујемо своју моралну или материјалну супериорност.
Готово све индустрије експлоатишу наш инстинкт за акумулацијом статусних симбола којим сигнализирамо своју компетентност и релативну вредност у друштву.
Како се одупрети?
Једини начин да се одупремо тим маркетиншким манипулацијама и не изгубимо компас јесте да постанемо свесни механизама који се налазе у њиховој позадини и да препознамо праве вредности којима треба да будемо вођени при чињењу свакодневних избора. Нико није имун на та искушења и зато сматрам да нам је предмет Врлине и вредности као животни компас, под условом да је адекватно конципиран, преко потребан.
Где је школа у тој причи? И зашто породица не може сама?
Слажем се да је нуклеарна породица камен темељац друштва и као таква најважнији фактор у правилној социјализацији деце, али више ни здрава, нетакнута породица не представља заштитни фактор у оној мери у којој је представљала у прошлости јер је наша друштвена реалност постала превише комплексна и деца су постала стихијски изложена утицајима које више ни најангажованији родитељи не могу да контролишу.
Зато је битно да школа као установа и као секундарна (а нажалост, у многим случајевима и примарна) заједница треба да „ускочи” и преузме на себе лавовски део посла у адекватној социјализацији и изградњи моралности деце. Наравно, битан је шири друштвени контекст, али њиме владају силе којима је јако тешко управљати.
Тржиште функционише по принципу потражња-снабдевање. Производи и услуге који екплоатишу наше ниже пориве ће постојати јер су нижи пориви део наше природе, које је све теже зауздати јер постајемо дезоријентисани обиљем стимулуса којим смо окружени. Но, школа је један релативно изолован систем у који је лакше увести ред и одредити правила понашања и санкције за кршење истих. Школа је место у којем деца проводе добар део свог времена. То је њихов други дом. И зато сматрам да је фокус на школе у овом тренутку најбоља стратегија за постизање позитивних промена и враћање деце на прави пут.
Желим да једна ствар буде савршено јасна. Никако не желим да сугеришем да ви, наставници, не обављате свој посао како треба. Имам пуну веру у способност наших просветара да испуњавају своје радне обавезе савесно и реализују школски програм онако како је то предвиђено.
На основу свог трогодишњег искуства са колективом школе коју похађа моје дете кроз активности Савета родитеља и Школског одбора и Тима за заштиту ученика од злостављања и занемаривања, могу да кажем да ми је савршено јасно да представљате групу пристојних људи који се, упркос бројним изазовима са којима се суочава, максимално труди да све што ради, ради у најбољем интересу деце. Верујем да им кроз лично понашање дајете добар пример и да дајете све од себе да им кроз свакодневну интеракцију усадите позитивне вредности. Не сматрам да је, у односу на време у којем сам ја похађала наставу, опао квалитет наставе или школског кадра.
Желим да нагласим да се шири друштвени контекст у којем се то образовање одвија радикално променио и желим да апелујем на вас да искористите аутономију коју имате како бисте надокнадили пропусте које као друштво тренутно чинимо при социјализацији деце и како бисте рад своје школе прилагодили условима живота који очекује нашу децу.
Свет је другачије место у односу на оно у којем смо ми, само једну генерацију раније, седели у школским клупама. Проблеми са којима ће се они суочавати су проблеми другачије врсте од оних са којима смо ми морали да се носимо и за то ће им бити потребан другачији сет вештина од оних који је школа традиционално развијала. Растућа сложеност друштвеног живота и проблема са којима морамо да ухватимо укоштац изазвали су поларизацију друштва која је видљива у свим сферама, а која додатно онемогућава решавање тих проблема. Знам да ће ово звучати као још једна флоскула, али сада је више него икад битно да будући носиоци друштва умеју да буду резилијентни, да размишљају критички, буду креативни и да имају изванредне вештине остваривања дијалога, сарадње и разумевања својих неистомишљеника.
Са новим предметом и дефинисањем идентитета школе сте добили прилику да направите корак у правом смеру.
Искористите ту слободу, молим вас.
Не чекајте да вам друштво додели углед који заслужујете, већ се за њега изборите.
Подигните своје стандарде и немојте олако да прихватате компромисе.
Немојте да толеришете бахате ученике и родитеље.
Уколико се некоме то не допада, нека пребаци своје дете у другу школу. У приватним установама ће увек бити места за татине синове са дубоким џеповима.
Деци су потребне структура и стабилност. Слобода без јасних граница само појачава конфузију у којој се ионако већ сви налазимо. Потребне су им јасне смернице како да постану добри људи и корисни чланови друштва којем припадају. Школски етос који би на експлицитан начин промовисао универзално достојанство сваког појединца, учио децу како да изграде лични интегритет и како да дају позитиван допринос друштву би представљао добар почетак.
Нема сумње да је начин на који су надлежна министарства реаговала сраман, да су вас све ставили пред свршен чин и пребацили на школе одговорност за решавање проблема без икакве подршке и смерница. Свима нам је јасно је да је крв на свачијим рукама, а само је на ваша плећа спала одговорност да ту крв са свих нас сперете. То није у реду. Разумем ваш револт и резигнираност и притиске које неправедно трпите. Разумем да се осећате издато од стране оних чији је главни задатак да вам пружају подршку.
Али вас као родитељ преклињем да преиспитате своју позицију.
Као што се ви осећате издато и препуштени сами себи, тако се и наша деца колективно осећају напуштено од друштва које им не даје праве смернице у припремању за живот и изазове са којима ће морати да се носе. Колико год да сте ви жртва једног поквареног система, они су још већа. Ви се, уз родитеље, налазите у ретко привилегованој позицији да из првих редова непосредно посматрате и усмеравате процес стварања човека. Немојте да се те привилегије одричете и да олако схватате њену тежину. То што је ваш рад потцењен или непрепознат не значи да је моћ коју имате да обликујете децу, а самим тим и њихову будућност, ишта мање стварна. Свака наизглед безнадежна ситуација захтева појаву хероја који ће бити довољно храбар и самопожртвован да се ухвати укоштац са немани. Молим вас да будете ти хероји јер је сасвим јасно да осим вас никога другог немамо.
И.Г.