U pola noći, čujete vrisak. Vaše dete je, ponovo, imalo noćnu moru. Ulazite u sobu i shvatate da se dete zapravo i nije probudilo, da je još negde između tog sna i jave. Želite, naravno, da ga utešite, da ga što pre smirite, da shvati da je to samo san, da nije stvarno.
I šta kažete? Pa verovatno nešto poput: „Oh, šta je bilo? Nešto si ružno sanjao? Je l tako? Šta si sanjao?“
Nemojte.
Kad se dete budi iz noćne more, verovatno ćete želeti da znate šta su to sanjali, kako biste mogli da im pomognete da se s tim izbori.
Ali, što se više vaše dete priseća svog sna i što više o njemu govori dok je sve još sveže, to mu se taj san više vraća u pamćenje i čini stvarnim.
A šta bi trebalo da uradite kad vas vaše dete, bilo ono dvogodišnjak ili desetogodišnjak, probudi u toku noći jer je ružno sanjalo?
- Ponovite mu, koliko god puta je potrebno, da ste tu i da je bezbedno. Može da pomogne i da mu pokažete da je u svojoj sobi, u svom krevetu.
- Ako je ustalo, nežno ga usmerite prema krevetu.
- Ponudite zagrljaj, čašu vode, utehu.
- Podsetite ih da snovi nisu stvarni.
- Okrenite im jastuk, ušuškajte ih ili napravite neki drugi gest koji će ih podsetiti gde se nalaze i da su na sigurnom.
Svi ovi saveti važe za situacije kad se dete budi u toku noći i vidite da nije sasvim budno.
Ali sutradan, kad se dete sasvim probudi, pokrenite temu noćne more, diskutujte. Iznošenje strašnog sna na svetlo dana može pomoći da se njegova snaga umanji, ali i vama da upoznate unutrašnje biće svog deteta.
Takođe, ako dete želi da u toku noći govori o svom snu, naravno da treba da prihvatite. Možete ih saslušati, dati značaj njihovim emocijama, i na isti način, prema stavkama navedenim iznad, objasniti im razliku između sna i jave.
A. C.