„Ко се сели, тај се не весели.“ Тако бар каже народна мудрост. Да ли је свака народна изрека која се преноси генерацијама заиста и мудрост или свако од нас носи у себи неку своју, другачију од других? Неку која чак пркоси оним народним?
Одлуку да се са својом породицом пресели из Србије у Швајцарску донела је и Јелена Ангеловски. Након што је дипломирала на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за српски језик и књижевност, Јелена је 13 година у свом родном Панчеву, баш у основној школи коју је и сама завршила, предавала српски језик. У међувремену је основала породицу, магистрирала, а онда и докторирала. Ипак, учинило јој се да се изван граница наше земље крију нови видици и другачије перспективе које би требало истражити.
Тако се са својим супругом и троје деце нашла у – Швајцарској. Запосливши се у Српској допунској школи у кантону Цирих, Јелена почиње да ради са укупно 130 српских ђака. Свакога дана је у другом месту, држи блок часове, тако да свака група има једном недељно наставу. На њеним часовима ученици се упознају са својим језиком и културом, са нашом уметношћу, музиком, националном историјом и географијом.
Управо тај одлазак под „туђе небо“ Јелени је био инспирација да напише роман „Мика“ који је објављен 2022. године и до сада освојио неколико награда међу којима и она коју Змајеве дечје игре додељују за роман године за децу и младе.
О њеном животу у Швајцарској, о породици, „Мики“, сарадњи са издавачком кућом „Едука“, разговарали смо са Јеленом.
Како је дошло до тога да катедру у Србији замените оном у Швајцарској?
Након 13 година рада у својој основној школи у Панчеву и периода у којем су нам се рађала деца, помислила сам, заједно са својим супругом, да би за нас као породицу било здраво да променимо перспективу, мало се измакнемо из познатих околности и истражимо другачије опције. С тим се поклопио конкурс које Министарство просвете периодично расписује, а на који се могу пријавити наставници српског језика и учитељи из основних школа у Србији. Изабрани на том конкурсу бивају упућени на рад у иностранство, у једну од много земаља у којој се организује настава на српском језику.
Шта вам је било највеће изненађење када је реч у тамошњој школи?
Имала сам велику срећу да су моја деца ушла у швајцарски школски систем на различитим нивоима, те сам могла да упознајем њихову школу из прве руке, што ми је било изузетно важно у раду са ђацима који су део тог система од своје 4. године и у њему проводе по 8 сати сваког дана. Прво и највеће изненађење и нешто за шта ми је требало највише прилагођавања, био је облик наставе. Фронтална настава овде је, наиме, готово потпуно ишчезла и своди се на десетак минута „инпута“ који учитељ даје на почетку и који чак није ни предавање у вези са новом темом или било какво појашњење, већ се углавном своди на инструкције за рад. Следи самосталан, групни или рад у пару и од самих ђака зависи како ће превазилазити тешкоће, другим речима – како ће учити. Учитељ је ту за питања, објасниће све што треба, али ученик може или да пита или да схвати сам или заједно са другим ђацима, али знање му свакако неће бити сервирано на тацни.
Као родитељ, сигурно сте приметили и разлике у начину одгоја деца између Србије и Швајцарске? Шта бисте им замерили, а шта мислите да бисмо могли (и да би требало) да „препишемо“?
Швајцарска је у односу на Србију по много чему друга планета и ми још учимо и привикавамо се на многе ствари, а васпитање је једна од оних које су нам најближе и најактуелније. Бојазан нас родитеља који долазимо из једне мало опуштеније атмосфере често иде у смеру преоптерећености деце. Овде деца нису оптерећена садржајима и количином информација, напротив. Али, од малог узраста проводе веома велики део дана у школи, уз често озбиљне захтеве и врло строге критеријуме оцењивања, који подразумевају да највишу оцену 6 добијају заиста само изузетни ђаци, а да је све испод 4 недовољна оцена. Треба напоменути да за сваког ђака постоји могућност напредовања и проналажења одговарајуће струке, па се тако највећи проценат опредељује за дуално образовање, што подразумева запослење са 16 година. Али, онај део који се одлучи за гимназијску матуру и факултет чека изузетно напоран рад и велики притисак. Оно што ми се веома свиђа и чему тежим и сама јесте васпитање скромности код деце. Ми сви имамо неке доста искривљене слике о начину живота у Швајцарској, које подразумевају да новац расте на дрвећу. Међутим, вероватно у великој мери захваљујући протестантским утицајима, овде се приказивање материјалног статуса сматра изузетно непристојним. Деца су обучена више него скромно, углавном у стилу који ми зовемо „апа-драпа“, за рођендане добијају симболичне поклончиће, а прослава често подразумева групу другара који дођу на колаче и то је то. Но, начини показивања пажње у виду ситница тренирају се од малих ногу и, иако су део вежбе и тренинга, чине једну уистину племениту страну ове нације.
Увек актуелно питање је и положај наставника. Колико се он у Швајцарској разликује од положаја који има наставник у Србији?
У циришком кантону, у којем ми живимо, тренутно влада мода масовних отказа наставника и директори заиста кубуре са проналажењем особља за следећу школску годину. Разлози ми, искрена да будем, измичу, али вероватно се односе на чињеницу да је наставно особље потребније него икад јер је број ђака веома умножен доласком великог таласа избеглица и да у односу на то процењује третман који би требало да има. Морам да напоменем, ја о њиховом статусу знам само понешто споља, никад нисам радила у швајцарској школи. Познато ми је да проводе доста времена у школи, да се настава припрема изузетно брижљиво и да се сваком ђаку посвећује заиста велика пажња, то знам као родитељ. Колико чујем, мање су оптерећени администрацијом, а број деце за коју су одговорни на једном часу углавном се креће 11-13, колика је величина једног полу-разреда, како су обично подељени. Уз то, имају и асистента који присуствује часовима и помаже. Висина плате је изузетно пристојна и у рангу најозбиљније плаћених занимања у јавном сектору.
Да ли верујете да је ауторитет наставницима одузет или је то ипак нешто што вам нико не може отети, ако на то не пристанете?
Одговор на ово питање мора да има два дела. У првом, говоримо о позицији наставника у друштву која је директно повезана са његовим ауторитетом. То је лакмус-папир за цело једно друштво – дакле, врло проста ствар. Колико су ти важни наставници, толико су ти важна деца; колико су ти важна деца, толико ти је важна будућност твоје земље. Речју, мера патриотизма јесте однос једног друштва или појединца према учитељима.
Други део јесте ауторитет који зависи од наставника и који свако од нас гради или разграђује током свог рада. За то се мора тражити одговарајући модус, не постоји рецепт ни правило. Ја сам испробала током сада већ скоро 20 година у учионици различите приступе и знам шта у мом случају функционише – хумор. И то не хумор који покушава да ме спријатељи с ђацима, већ хумор који им показује да себе не схватам преозбиљно. Неким чудним законом парадокса, за моје ђаке то је начин да они почну да ме схватају озбиљно.
Аутор сте и неколико уџбеника за ИК Едука. Како је дошло до те сарадње и шта је за вас, као неког ко ради у настави, квалитетан уџбеник?
Рад на уџбеницима за Едуку представља једно од мојих најдражих професионалних искустава. Имала сам ту срећу да на њима радим с Јеленом Журић, која је некада била моја професорка а сада ми је једна од најближих пријатељица и вечити узор. Едука је издавачка кућа која негује озбиљан приступ образовању, а стручност и благост људи који су били укључени у израду свих уџбеника задивљује ме и данас. Често нам се јављају наставници који користе ове уџбенике и деле са нама своју радост због тога што су пронашли истомишљенике. Линија на којој смо се нашли јесте она која ових дана није нарочито популарна али не губи вредност за оне који озбиљно схватају овај посао. Реч је о идеји да ђацима увек треба понудити што више и што шире, како би они из тога захватили нешто што ће се у неком тренутку њиховог живота појавити као благо. Отварање прозора у уметност, та Андрићева сентенца која нас је водила у изради читанки, створила је од ових уџбеника заиста вредне књиге. А књига је, то знамо, вредна уколико отвара путеве ка другим књигама.
Недавно сте издали и свој први роман. Он је врло брзо освојио публику, али и бројне награде. Коме је „Мика“ намењен и како је заправо настао?
Роман „Мика“ настао је на предлог Владиславе Војновић, уреднице едиције Азбучни ред у Службеном гласнику. Она је, на основу мојих бележака са фејсбука храбро проценила да би ми се могло поверити да напишем роман о одрастању наше деце у иностранству. Будући да је то толико актуелна и важна тема, потпуно је невероватно да је ово тематско поље непокривено у савременој српској књижевности за децу. Због тога, верујем, овај роман и привлачи пажњу. Он је намењен различитим читаоцима и волела бих ако би свакоме од њих понудио оно што сам поменула на почетку разговора – промену перспективе, која је толико важна и здрава за одрастање у сваком животном добу. Дакле, деца у Србији читаће Мику на један начин, деци из иностранства биће близак на другом нивоу, а од многих родитеља и одраслих чујем да је важан и њима будући да се бави темама актуелне емиграције и изазова које доноси одлазак, као и онима с којима се срећу они чланови њихови породица који живе у Србији.
Рекла бих им, и често то и чиним, да ја не могу да дам одговор на то питање.
Знам заиста много породица исељеника са децом – свачија прича, искуство и ставови разликују се у зависности од низа фактора и колико су генерализације и иначе опасне, ове су нарочито незгодне, а распрострањене. Реч је о личној одлуци, која повлачи са собом потпуно нови живот, то је оно што могу да обећам.
Измена перспективе и даље за мене представља апсолутно највећу предност. Драгоцена како за децу, тако и за родитеље, она је та која посредно утиче на цео процес схватања да је свет мали као кутијица. Једном кад то схватимо, огромност теме селидбе некако се релативизује и ми постепено научимо да не размишљамо у драматичним дихотомијама никад : увек, овде : тамо. „Мика“ је, између осталог, и роман о идентитету. Ту тему многи виде као тешкоћу живота у иностранству. Мени се чини да је управо супротно – да живот у другој средини омогућава да у себе уградимо различите идентитете и да та јединствена комбинација буде оно што нас издваја. Родитељима није лако у том процесу јер често осећају, управо захваљујући тим општим местима и генерализацијама о сунцу туђег неба, да своју децу можда ускраћују за стално и стабилно окружење шире породице, пријатеља, оног села које васпитава дете. Али процес интеграције у нову средину подразумева да изградите једно ново село, село људи сличних вама, и да онда они, заједно с вама, подижу ваше дете баш у оно у шта би оно и требало да израсте, у шта и Мика у роману израста.