Izazovi nastavničkog posla su veliki. Oni koji nisu radili taj posao to ne mogu da znaju i ne treba im ni zamerati. Ali pored odgovornosti koju svaki nastavnik nosi za obrazovanje svojih đaka, tu je i iz godine u godinu obimniji birokratski posao koji polako od edukatora pravi administrativne radnike.
E sad, kad sve to sagledate, čak i ovako pojednostavljeno, zvuči dosta izazovno. A znate li da postoje i oni učitelji koji sav taj posao istovremeno rade u kombinovanom odeljenju, radeći sa više generacija, pa čak i sa predškolcima?
Takva priča dolazi nam od Jelene Babić, profesora razredne nastave i pedagoškog savetnika u OŠ “Milić Rakić Mirko“ iz Prokuplja. Jelena je i dobitnica priznanja za Najboljeg edukatora u Srbiji, ali i učiteljica koja s ponosom za sebe kaže da je seoska učiteljica i da, kad bi opet birala, ne bi ništa uradila drugačije.
S njom razgovaramo o tome kakvu podršku imaju male seoske škole i isturena odeljenja na koja su, čini se, zaboravili oni koji treba da na njih misle.
Kao učiteljica u maloj školi radite već nekoliko decenija, ali vrlo uspešno i predano. Kako biste opisali rad u izdvojenom odeljenju, u maloj sredini?
U seoskoj školi radim skoro devetnaest godina. Za sebe mogu sa ponosom da kažem da sam seoska učiteljica. Nemam predrasuda prema tome što radim na selu i kada bi ponovo trebalo da biram između sela i grada, izabrala bih selo. Rad u izdvojenom odeljenju nije nimalo lak, pogotovo što ja par godina zaredom radim sa sva četiri razreda i sa predškolcima. Ali, s druge stane, nije mi teško. Imam svoj način rada i zaista se trudim da ta deca imaju jednake uslove za obrazovanje kao i deca u gradskim školama. Mi funkcionišemo kao jedna prava, mala porodica. Zaista su divna deca, malo drugačija od dece u gradu. Imaju više poštovanja, iskreni su, predani. Sa roditeljima, takođe, imamo odličnu saradnju. Poštujemo se i izlaze mi u susret za svaki projekat i sve što radim. Zajedničkim snagama za dobrobit dece trudimo se da im stvorimo što bolje uslove za rad.
Da li mislite da su deca iz sela danas drugačija od one koja odrastaju u gradu? Šta su prednosti koje imaju, a koji su nedostaci?
Deca su deca. Bilo da odrastaju na selu ili u gradu. Smatram da su danas gotovo jednaki jer je uticaj tehnologije veliki i na jedne i na druge. U čemu se razlikuju? Deca sa sela znaju šta je rad, red, disciplina. Još uvek postoji poštovanje prema starijim članovima porodice, još pomažu u kućnim poslovima, poslovima na polju, u njivi. U razgovoru sa njima vidim da im je to deo svakodnevice i da im ne pada teško. Neki roditelji, da bi im skrenuli pažnju od telefona i učinili ih odgovornijim daju im za zadatak brigu o domaćim životinjama. Oni prihvataju svoje obaveze, ali i redovno izvršavaju sve ono što se od njih zahteva u školi.
Deca u gradu su previše zaštićena. Roditelji se trude da im što više olakšaju život, pa nekad, smatram, i ne uviđaju koliku grešku prave. Deca treba samostalno da se bore za svoje mesto u društvu, da imaju obaveze koje moraju ispunjavati, da samostalno rešavaju svoje dečje probleme, da nekada i pokisnu i da se nakvase i uprljaju patike blatom…
Deca uče putem otkrića i tako najbolje pamte, a kako će se to desiti, ako roditelji sve urade umesto njih?
Ima situacija kada mi iskreno kažu da neki domaći zadatak nisu završili jer su se zaigrali napolju, praveći bunker. Iskritikujem ih, ali više po službenoj dužnosti nego izistinski. Jer mi je draži taj njihov bunker od bilo kog domaćeg zadatka, kad znam da su proveli kvalitetno vreme napolju, da se druže i kroz igru uče.
Deca u gradu su nekako i otuđena, preoterećena raznim aktivnostima, dok su đaci na selu jedna mala porodica, i kako im često kažem moraju da brinu jedni o drugima. To se mnogo odražava na njihov karakter.
Imaju li male škole podršku koja im je neophodna i šta vam najviše nedostaje?
Iskreno, kada sam ja ušla u moju školu to je bila škola belih zidova. Godinama sam stvarala ono što imamo danas. Prvo sam od svojih knjiga, a kasnije i od raznih donacija, oformila biblioteku, koja danas broji preko 1000 naslova. Kada sam dobila nagradu za Najboljeg edukatora Srbije učionicu sam opremila belom tablom, nabavila laptop, štampač, bežični mikrofon. Tek pretprošle godine smo dobili internet i projektor. Trudila sam se svim silama da moja škola bude škola u kojoj će deca imati uslove za rad kao i deca iz gradske škole.
Neku veliku podršku i nemamo. Sve što mi treba moram sama da nabavim. Svake godine mi izlaze i lokalne firme u susret, pa mi doniraju ono što smatram da mi je neophodno.
Šta nam nedostaje? U prvi mah rekla bih ništa, ali kad bolje razmislim mnogo toga nemamo. Za nastavu fizičkog gotovo ništa sem lopti, koje sam, ponovo, dobila preko donacije. Fale nam strunjače, čunjevi, obruči… To su možda sitnice, ali deca su uskraćena za kvalitetne časove fizičkog vaspitanja kada je zima i loše vreme napolju.
Oni nemaju mogućnosti da se bave vannastavnim aktivnostima, kao deca u gradu. Roditelji ne mogu da ih svakodnevno vode u grad i to je nedostatak koji bismo mogli jedino adekvatnom opremom nadomestiti.
Šta biste izdvojili kao najveći izazov nastavničke profesije?
Za ovo pitanje sam se malo zamislila. Današnja deca, naši učenici su deca koja bukvalno ne ispuštaju mobilne telefone iz ruku. Veliki je izazov pred nama, nastavnicima, kako da ih zainteresujemo za nastavne sadržaje koje uče u školi, kako da savladaju iste bez poteškoća, kako da ih privolimo da čitaju knjige, da sami istražuju, da se edukuju. Izazov je, kako ih “nagovoriti” da ograniče korišćenje digitalnih uređaja. Izazov je i stvoriti od njih dobre i poštene ljude, jer je evidentan negativni uticaj digitalnih medija na mlađu populaciju. Nije naš zadatak da ih naučimo samo da pišu, čitaju i računaju, već da kod njih razvijemo pozitivne ljudske vrednosti i da ih naučimo da cene i poštuju, kako sebe, tako i druge. To je još jedan od većih izazova današnjice. I moramo im usaditi i to, da nije važno da svi imaju sve petice, ocena nije merilo znanja, važno je da svako napreduje u skladu sa svojim sposobnostima, da su zdravi, pošteni i vredni, a sve ostalo dolazi samo po sebi.