“Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja.
Dete je u dosadašnjem patrijarhalnom vaspitanju vaspitavano u krajnostima: ili je odgajano u preteranoj strogosti ili u preteranoj razneženosti, zbog nekorisne bolećivosti roditelja koju treba razlikovati od ljubavi.
Ako je nemoguće ne složiti se s Jesenjinovim stihom: „Sve što živi, neki ožiljak ima, belegu detinjstva, nezarasô čir”, zar je bilo malo primera, upravo u dugoj hrišćanskoj istoriji naroda (i srpskog naroda), da su od zbilja loših roditelja poleteli u plavetnilo neba i brojni hrišćanski svetitelji i veliki stvaraoci u svim oblastima kulture!
Zar ne kaže, opet jedna Vukova, narodna poslovica: „Čoek se do smrti uči, ili: Čoek ide po svijetu kao (p)čela po cvijetu… i kad padne, odmori se!”
Vladeta Jerotić