“Може ли се преценити улога родитеља и васпитног утицаја на развој осећања одговорности код деце? Не може, што не значи да треба све што се развије добро или/и рђаво код детета свалити на плећа често неуких, уплашених, али и неодговорних родитеља.
Дете је у досадашњем патријархалном васпитању васпитавано у крајностима: или је одгајано у претераној строгости или у претераној разнежености, због некорисне болећивости родитеља коју треба разликовати од љубави.
Ако је немогуће не сложити се с Јесењиновим стихом: „Све што живи, неки ожиљак има, белегу детињства, незарасô чир”, зар је било мало примера, управо у дугој хришћанској историји народа (и српског народа), да су од збиља лоших родитеља полетели у плаветнило неба и бројни хришћански светитељи и велики ствараоци у свим областима културе!
Зар не каже, опет једна Вукова, народна пословица: „Чоек се до смрти учи, или: Чоек иде по свијету као (п)чела по цвијету… и кад падне, одмори се!”
Владета Јеротић