Пођимо најпре, од неколико, чини се, неспорних чињеница. Дете може да чује још пре рођења, што је утврђено експериментима још двадесетих година овог века.. Ако дете у мајчиној утроби реагује на спољашње звуке различито, скупљањем и грчењем на јаке и непријатне звуке, а опружањем и опуштањем на пријатну музику (Јехуди Мењухин је у шали говорио да је музику у себе унео још пре мајчиног млека, пренаталним условљавањем), утолико пре мора да реагује на унутрашње, пре свега на Мајчине срчане ударе.
Њујоршки психолог Ли Салк снимио је срчане откуцаје мајке, а онда их је пуштао новорођеном детету које плаче. Врло брзо дете би се умирило, а често и заспало. Неке мајке инстинктивно стављају своје дете које плаче или је због нечег узнемирено на леву страну, поред срца, што скоро по правилу доводи дете до смирења. Према салцбуршком психологу Валтеру Симону, двосложне речи којим дете зове маму и тату у целом свету, у своме примитивном говорном ритму подражавају мајчине срчане ударе.
Експерименти других истраживача, махом педијатара и акушера, успели су да докажу да дете у мајчиној утроби реагује осим на звуке, још и на светлост, укус и мирис.
Можемо, дакле, опрезно да претпоставимо да још нерођено дете започиње за време свог ембрионалног живота са скупљањем и гомилањем разноврсних чулних утисака који му долазе преко мајке и од свега онога чему је она изложена, у позитивном и негативном смислу, што би требало да значи да је душевни живот још нерођеног детета кроз интенционалност и комуникацију, који су несумњиво душевни квалитети, присутан сигурно рано после зачећа. Ово се може показати и на ултразвучној слици. Постоје, даље, електроенцефалографски докази да дете већ после неколико месеци ембрионалног живота почиње да сања. Шта би беба у мајчиној утроби могла да сања? Зар не изгледа најприродније оно што и сама мајка преживљава лепо и ружно у току трудноће?
Ако мајка има огроман значај за физички и психички развој детета у току трудноће, а сви до сада прикупљени подаци говоре томе у прилог, како треба процењивати значај душевног и телесног стања мајке док је у трудноћи?
Бројна истраживања свуда у свету (такође и код нас, у Нишу и Шибенику) недвосмислено потврђују давнашњу слутњу да ће ток трудноће, сам акт порођаја, као и здравствено стање детета неколико месеци после порођаја, умногоме зависити од тога да ли је мајка желела дете, да ли је била у добрим емотивним односима са партнером (да ли је у браку или није), да ли је у повољној или неповољној материјалној ситуацији итд. Несигурност, незадовољство и нарочито страх мајке неповољно утичу на ток трудноће (број спонтаних побачаја је у порасту), доводе до превременог порођаја или до разних компликација за време порођаја, све као последица поремећаја у функцији хипоталамуса (део мозга у којем су центри вегетативног живчаног система), хипофизе и других жлезда са унутрашњим лучењем.
Већ нормалан порођај представља за мајку, а нарочито за дете велико оптерећење. Иако је у психоаналитичкој литератури, а и ван ње, прецењено „рајско“ стање детета док је у мајчиној утроби, ипак, из релативно сигурне заштите која траје девет месеци, у средини „влажној, тамној и топлој“, дете се одједном нађе у сасвим новој средини која је „сува, светла и хладна“, на коју се човек прилагођава, а често никад не прилагоди у току целог живота. Већ је Сигмунд Фројд, који иначе није веровао у душевни живот ембриона, приметио: „Порођајни акт је први доживљај страха и самим тим врело и праузор афекта страха“, а његов ученик Ото Ранк тврдио је да је рођење трауматско догађање од кога се човек никад сасвим не опорави и да јаки страхови код неких људи у току живота потичу добрим делом од првобитног страха при рођењу.
Ако сазревање човека треба да значи пре свега пораст одговорности, онда треба претпоставити да ће нова знања и искуства која нам пружа пренатална психологија појачати одговорност сваког појединца пред тајном и лепотом рађања. Јер ако је претпоставка пренаталне психологије тачна да је развој и ток једног људског живота, у нормалном или патолошком правцу, једним делом зависан од тока трудноће мајке, акта порођаја и првих искустава после порођаја, онда и наш однос према душевном животу човека, од кога ће зависити великим делом и развој нашег телесног здравља, али и социјалних односа, мора бити постављен са више озбиљности, дубине и одговорности него до сада. Тек на тај начин одувек занемаривана превентивна медицина и психологија могу доћи до свог благовременог дејства.
Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.