Pođimo najpre, od nekoliko, čini se, nespornih činjenica. Dete može da čuje još pre rođenja, što je utvrđeno eksperimentima još dvadesetih godina ovog veka.. Ako dete u majčinoj utrobi reaguje na spoljašnje zvuke različito, skupljanjem i grčenjem na jake i neprijatne zvuke, a opružanjem i opuštanjem na prijatnu muziku (Jehudi Menjuhin je u šali govorio da je muziku u sebe uneo još pre majčinog mleka, prenatalnim uslovljavanjem), utoliko pre mora da reaguje na unutrašnje, pre svega na Majčine srčane udare.
Njujorški psiholog Li Salk snimio je srčane otkucaje majke, a onda ih je puštao novorođenom detetu koje plače. Vrlo brzo dete bi se umirilo, a često i zaspalo. Neke majke instinktivno stavljaju svoje dete koje plače ili je zbog nečeg uznemireno na levu stranu, pored srca, što skoro po pravilu dovodi dete do smirenja. Prema salcburškom psihologu Valteru Simonu, dvosložne reči kojim dete zove mamu i tatu u celom svetu, u svome primitivnom govornom ritmu podražavaju majčine srčane udare.
Eksperimenti drugih istraživača, mahom pedijatara i akušera, uspeli su da dokažu da dete u majčinoj utrobi reaguje osim na zvuke, još i na svetlost, ukus i miris.
Možemo, dakle, oprezno da pretpostavimo da još nerođeno dete započinje za vreme svog embrionalnog života sa skupljanjem i gomilanjem raznovrsnih čulnih utisaka koji mu dolaze preko majke i od svega onoga čemu je ona izložena, u pozitivnom i negativnom smislu, što bi trebalo da znači da je duševni život još nerođenog deteta kroz intencionalnost i komunikaciju, koji su nesumnjivo duševni kvaliteti, prisutan sigurno rano posle začeća. Ovo se može pokazati i na ultrazvučnoj slici. Postoje, dalje, elektroencefalografski dokazi da dete već posle nekoliko meseci embrionalnog života počinje da sanja. Šta bi beba u majčinoj utrobi mogla da sanja? Zar ne izgleda najprirodnije ono što i sama majka preživljava lepo i ružno u toku trudnoće?
Ako majka ima ogroman značaj za fizički i psihički razvoj deteta u toku trudnoće, a svi do sada prikupljeni podaci govore tome u prilog, kako treba procenjivati značaj duševnog i telesnog stanja majke dok je u trudnoći?
Brojna istraživanja svuda u svetu (takođe i kod nas, u Nišu i Šibeniku) nedvosmisleno potvrđuju davnašnju slutnju da će tok trudnoće, sam akt porođaja, kao i zdravstveno stanje deteta nekoliko meseci posle porođaja, umnogome zavisiti od toga da li je majka želela dete, da li je bila u dobrim emotivnim odnosima sa partnerom (da li je u braku ili nije), da li je u povoljnoj ili nepovoljnoj materijalnoj situaciji itd. Nesigurnost, nezadovoljstvo i naročito strah majke nepovoljno utiču na tok trudnoće (broj spontanih pobačaja je u porastu), dovode do prevremenog porođaja ili do raznih komplikacija za vreme porođaja, sve kao posledica poremećaja u funkciji hipotalamusa (deo mozga u kojem su centri vegetativnog živčanog sistema), hipofize i drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem.
Već normalan porođaj predstavlja za majku, a naročito za dete veliko opterećenje. Iako je u psihoanalitičkoj literaturi, a i van nje, precenjeno „rajsko“ stanje deteta dok je u majčinoj utrobi, ipak, iz relativno sigurne zaštite koja traje devet meseci, u sredini „vlažnoj, tamnoj i toploj“, dete se odjednom nađe u sasvim novoj sredini koja je „suva, svetla i hladna“, na koju se čovek prilagođava, a često nikad ne prilagodi u toku celog života. Već je Sigmund Frojd, koji inače nije verovao u duševni život embriona, primetio: „Porođajni akt je prvi doživljaj straha i samim tim vrelo i prauzor afekta straha“, a njegov učenik Oto Rank tvrdio je da je rođenje traumatsko događanje od koga se čovek nikad sasvim ne oporavi i da jaki strahovi kod nekih ljudi u toku života potiču dobrim delom od prvobitnog straha pri rođenju.
Ako sazrevanje čoveka treba da znači pre svega porast odgovornosti, onda treba pretpostaviti da će nova znanja i iskustva koja nam pruža prenatalna psihologija pojačati odgovornost svakog pojedinca pred tajnom i lepotom rađanja. Jer ako je pretpostavka prenatalne psihologije tačna da je razvoj i tok jednog ljudskog života, u normalnom ili patološkom pravcu, jednim delom zavisan od toka trudnoće majke, akta porođaja i prvih iskustava posle porođaja, onda i naš odnos prema duševnom životu čoveka, od koga će zavisiti velikim delom i razvoj našeg telesnog zdravlja, ali i socijalnih odnosa, mora biti postavljen sa više ozbiljnosti, dubine i odgovornosti nego do sada. Tek na taj način oduvek zanemarivana preventivna medicina i psihologija mogu doći do svog blagovremenog dejstva.
Vladeta Jerotić: Čovek i njegov identitet, 2003.