Пре само 25 или 30 година постављање граница је било далеко једноставније него данас. Томе је допринела првенствено усаглашеност друштва око постављања граница унутар породице, институција, школа, вртића итд.
Може се рећи – тада је било је једноставније бити одрасла особа. Ако су родитељи били у недоумици о нечему, могли су да се распитају код породице, пријатеља и суседа и у највећем броју случајева добили би не само сличне одговоре, него и њихову потпору. Већина одраслих је чврсто веровала да децу под сваку цену треба потчинити и прилагодити одраслима; ако је неопходно онда и употребом присиле и казне. Постојала је разлика у границама између припадника различитих социјалних слојева, али унутар своје групе, циљ и средства су били готово идентични.
Од тада до данас су наступиле многобројне промене у друштвеним и породичним нормама и вредностима, па смо стекли више знања о деци и њиховом развоју.
Пример: У „Мајчиној књизи” написаној 1925. родитељи се најодлучније одговарају од заједничког породичног обедовања. Потом су уследиле деценије у којима се то сматрало исправним и врло важним за целу породицу. Сада је пак уврежено мишљење да родитељи треба сами да одлуче да ли ће одабрати заједничке оброке у кругу породице неколико пута недељно или ће се определити за слободу одлучивања сваког појединог члана породице када ће, где и шта јести.
На основу чега ће родитељи донети одлуку?
На психолошкој основи?
На здравствено-прехрамбеној?
На практичној основи, равнајући се према радном и слободном времену?
На основу исходишта у емоционалном доживљају ужитка? Јесу ли заједнички оброци у њиховим породицама били тренуци уживања или мучног ћутања?
Да ли родитељи воле да припремају богате ручкове или је брза храна постала прихватљиво решење
У скандинавској култури безгранична и тоталитарна власт родитеља над децом је у свом завршном стадијуму и то је у сваком случају позитивно. Један од резултата овога је да смо сада ми одрасли присиљени да учимо нове начине опхођења с децом. Непромењеном је остала чињеница како је за децу најздравије да одрастају у породицама у којима постоје одређене границе, али је недопустиво и даље их постављати у форми забрана и наредби: Мораш! Не смеш! Треба да…! Немој! Сад си баш безобразан!
Данас постоје две врсте родитеља који неизбежно западну у невоље
Ту спадају родитељи који грчевито покушавају да задрже уврежене начине постављања граница, као и родитељи који се срцем одмичу од оштре и ауторитарне форме, али тешко проналазе нове и боље начине.
Прва група родитеља сматра своју децу бунтовном и дрском, а у другој групи деца врло брзо преузму кормило породице те почињу њом да управљају. И једно и друго је деструктивно и нездраво како за децу, тако и за родитеље.
Најважнија разлика је да границе више не треба постављати као електричну ограду око деце, него као личне границе одраслих. Уместо да се запитате: „Шта је најбоље за моје дете?” запитајте се: ”Шта је најбоље за мене – и како ће се то одразити на моје дете?”
Не можемо више тражити „списак готових решења” како бисмо видели шта је „уобичајено”, „тачно”, „исправно”. Уместо тога треба сами себе да запитамо – ко сам ја и ко је моје дете, а то је за многе од нас сасвим другачији начин размишљања и сасвим другачији задатак. А и траје дуже времена.
Уврежено је мишљење да већина данашње деце испитује границе до којих могу ићи, тако да нимало не чуди закључак родитеља и педагога да се мора поставити што више јасних граница те да одрасли морају бити строжи и доследнији. Моје искуство говори да ће се делотворније приступити проблему ако се уместо ове ”дијагнозе” опишу дечје потребе и каже: ”Аха, овде имамо дете које изгара од жеље да сазна какви су његови родитељи и које трага за њиховим правим границама.”
Деца почињу да испитују границе до којих могу ићи (и тада постају напорни и разуздани), када њихови родитељи имају потешкоћа при проналажењу самих себе и својих личних граница. У својој немоћи улазе у улогу „родитеља”, покушавају да комбинују властите идеје и ставове друштва о томе какви би требало да буду ”прави” родитељи. Због тога смо често сведоци како родитељи имају проблема при постављању граница не само у односу на своју децу, него и у односу на друге особе: животне сапутнике, родитеље, колеге, клијенте…
У томе нема ништа срамотно или неуобичајено. Многи од нас постану родитељи у животном раздобљу у којем још нисмо потпуно упознали сами себе и где нисмо завршили изградњу наших граница у односу на друге људе – а поготово, или уопште не у односу на човека или жену с којом смо добили дете. У породици у којој смо одрастали, научили смо нешто о нашим личним границама, али не све. Неке од оних здравих граница које смо тада имали нису се свиђале нашим родитељима па смо морали да их се одрекнемо. Неке од нездравих емоционалних граница које су имали наши родитељи смо морали прихватити, док су неке од наших граница биле пређене и нарушене, а неке игнорисане.
Због тога је наша друга (и трећа, и четврта итд.) породица место где треба да наставимо свој лични развој. Што се тиче развоја личних граница то у већини случајева траје 10-15 година. Велики део овог развоја се одвија уз децу, с децом и у великој је мери инспирисан њима.
Инспирацију често доживљавамо кроз раздражљивост и фрустрацију, па се многи родитељи ослањању на стогодишњу традицију искаљивања тих осећаја на деци у облику критиковања, оптуживања, грдње и укора. Све ово делује деструктивно на самосвест деце и на породични склад. И што је најважније – нарушава интегритет детета, јер на крају крајева поручује деци да је у реду не поштовати границе других људи! А онда деца употребљавају научено тако што прелазе и не поштују границе својих родитеља.
Развијати се заједно
Живимо у доба у којем смо напокон уочили како нема разлике између деце и одраслих људи. Мерило како се треба опходити према деци је исто које користимо и у односу према нашим пријатељима. Нити можемо нити треба децу учити свему, него треба да се развијамо заједно у равноправној заједници, али под вођством одраслих. Када деца прекораче наше границе, упознаћемо сами себе. Када ми нарушимо њихове границе, бол и разочарање у њиховим очима ће нам рећи да их још нисмо упознали. Можда још нисмо довољно добри родитељи када тек добијемо децу, а то ћемо засигурно постати када научимо од деце – за четрдесет-педесет година!
Аутор: Јеспер Јул, Familylab