Видећеш како све брзо прође. Нећеш се ни окренути, а већ ћеш жалити што те више не држи за руку. Окрени, обрни, нахрани, пресвуци, успавај. Изгубимо се у тој свакодневној рутини, врло често не примећујући како се она тихо, полако, али сигурно мења.
Е још само да ухвати ту кашику како треба. Још само да научи да се игра без мене. Кад почне сам да обува чарапе, чини ми се да ћу се родити. Ово да прође и на коњу сам.
Да прође?! Није то нешто што боли, па престане. Шта ми фали да са њим идем пешке! И како ову мисао да сачувам и онда када после седме приче одбија да заспи?!
Вукмане, доста је брчкања за данас. Окупали смо и корњачу и крабу и хоботницу и све рибе. Још само пет минута! А тих његових и мојих пет минута никако да се сложе. Умотавам га у пешкир. Не види му се ни нос. Следи наша игра. Стигао ми је пакет. Како је лепо упакована. Шта ли ми је поштар данас донео? Он се мешкољи и узбуђено чека да му откријем лице. Јао, па ово је најлепши поклон на свету! Пресрећан је.
Узбуђење продужавам чврстим загрљајима. Стискам га у наручју, а око мене лете руке и ноге, спремне за следећи подвиг. Тако разнежена, више за себе, не очекујући одговор, протепах: Јеси ли ти моја беба?
Нисам беба. Ја сам велики дечак. Озбиљан он. Озбиљна ја. Како у исто време да буде и моја беба и велики дечак? И када се, уопште, прелази та граница. Некако се подразумевало да то траје до када ја хоћу. Искрено, још нисам одлучила да му је бебећи стаж готов. Али његов одлучни поглед ми каже да јесте. Бар још увек жели да буде мој поклон.
Аутор: Маја Радовић