Мој син
Још увек је мој мали дечак. Мршти се кад мора да пере зубе, неће да иде на купање до мог последњег, суманутог, прималног крика, још увек ме онако одано чека свако вече да заједно кренемо на спавање и све време стрпљиво лежи док успавам бебу и пређем код њега у кревет да попричамо мало пред сан.
Видим да расте, предосећам човека у којег ће се претворити једног дана, вероватно већ сутра, док ја изговарам како није фер што се то већ догодило, а ножице које је тражио да му мазим, постану већ велике и нестрпљиво желе да оду што даље од мене.
Можда ћу бити од оних мама које ће се љубоморно вешати о њега на његовом венчању уз ридање и љубоморно гледање у жену која ми га односи, можда ћу у потпуном магновењу смишљати разноразне смицалице тој несрећној девојци и тестирати коју од нас више воли… Можда нећу желети да данима оперем шољицу из које је пио чај када је последњи пут био код мене, љубоморно чувати његове ствари и чекати на прозору данима да ми сврати. Или ћу се пак правити болесна не би ли га призвала да дође.
Сада је још увек мој дечак. Тражи да му свакодневно пред одвођење у школу кажем када долазим по њега, тачно у минуту, у секунду, стеже ми чврсто шаку док ходамо и ја видим да се боји свега новог што га чека тамо негде, великим, прекрупним очима које се цакле од суза, моли ме сваки пут да га оставим код куће, бар још мало, бар још један дан, један сат… а ја се не дам…. док се све у мени распада. Гурам га одлучно из гнезда, расположена и насмејана, да, не дај Боже, не види, не осети, не схвати да се и ја бојим, да се много бојим, много више од њега, да га пустим да иде и једног дана оде.
Гледам га док ми скаче у наручје, док ме грли и стеже својим рукама, колико је већ велики. Често једва задржим равотежу док га грлим и мучим се да га подигнем и држим што је могуће дуже, док он потпуно предано сву своју тежину да мени на поверење.
Поставља много питања. Видим му ум како се развија, начин на који размишља, свет за који се занима и видим тог неког будућег човека који ми долази у сусрет.
Начин на који се игра са својим играчкама, плишане животиње са којима спава од рођења и брине да ли су ту, на месту, у кревету, начин на који комуницира са својим сестрама, говоре ми да полако тај човек долази.
И чекам га, ја са ове стране, сва испрепадана да ће доћи пребрзо, да ће се већ сутра појавити тотално, потпуно и да ћу га гледати како стоји изнад мене, док придржава моју тежину у загрљају и не могу да престанем да се питам да ли ћу, у том човеку којем се дивим, препознати ту исту доброту, осетљивост и брижност коју је имао и онај мој дечак који ми је чврсто стезао руку на путу до школе.
Извор: happymamma.rs