Јован Глигоријевић: Није лако препознати таленат, али посао наставника је да сваком да шансу

септембар 29, 2019

www.klett.rs

Најважнији школски предмети до дететове 12. године су физичко, музичко и ликовно, сматрају стручњаци. Њихов значај за развој креативности код најмлађих, за здрав живот и формирање склоности према правим врстама уметности (у ситуацији када медији намећу погрешне) немерљив је. Ипак, ови предмети у нашем образовном систему, али и из угла родитеља, често су неправедно скрајнути.

Некада се цртало много више него данас. Бојица и лопта биле су главне играчке, а сада су то уређаји. Како је то утицало на децу, да ли су се она променила, како родитељ може да препозна и негује таленат за уметност, као и због чега је то важно, за Зелену учионицу говори Јован Глигоријевић, наставник ликовне културе у ОШ „Скадарлија” и стручни сарадник за ликовне предмете на Високој струковној школи за одевну технологију и менаџмент.

Јован је и аутор уџбеника за Ликовну културу за 1. и 2. разред основне школе Издавачке куће ,,Фреска”, а тренутно припрема уџбеник за Ликовну културу за 3. разред основне школе. Уџбеник за 1. разред ушао је ове године у најужи избор за награду „Најбољи европски уџбеник” (БЕЛМА).

Пре свега, да ли се слажете с тим да су предмети као што су ликовно и музичко незаслужено маргинализовани у нашем образовном систему и због чега је тако?

Изговорите на родитељском састанку, на часу одељењског старешине, на Скупштини станара, на слави код рођака, било где, па и на стручним скуповима да су ликовно и музичко важнији од неког другог предмета и добићете само скептичне и збуњене погледе. Мислиће да се завитлавате. Таква је мода. Култура је аут. Почев од бонтона који се претворио у саркастичну политичку коректност до скандалозних наступа људи који представљају ауторитете, изградњи општег културног миљеа доприносе и наслови на трафикама, најпопуларнији телевизијски програми, музичка индустрија, уздизање опскурних ликова са особинама сумњивог квалитета…  Дистопијска будућност на коју смо упозоравани управо од уметника и књижевника сад је наша стварност. Надреални муљ и прагматичност. Ко још учи енглески да би читао поезију? 

Нисам упознат постоји ли уопште нека стратегија за културу. Не видим је. Претпостављам да се, ако и постоји, састоји од фраза сличних хороскопу, па свако може да их протумачи како хоће. На пример, у сваком документу везаном за школство пише да је уметност важна и да деца треба да буду креативна, и све тако, најблагонаклoњеније. Истовремено, од шестог разреда навише имамо по један час недељно предвиђен за наставу ликовне културе. У средњим школама ликовног и музичког често има само годину или две. С друге стране, у многима их уопште нема. Као да медицинска сестра не треба да има никакве везе са уметношћу. Ни математичари, банкари, енергетичари… То је ужасна порука која се шаље нацији. Замислимо да је толики фонд часова матерњег језика или математике. Ето, тако је у уметности, имамо једва писмено становништво. 

Зашто је ликовна култура важан предмет?

Школско градиво чине научне истине с којима се не може импровизовати. Не можете рећи да је Африка ту негде, на северу, или да је збир два броја исто што и њихова разлика. Постоје јасна и веома важна правила чак и у музичком и физичком, па су деца под сталним притиском да негде не погреше и расту са убеђењем да је решење увек само једно. Ликовна култура ту дође као предмет за изучавање слободе. Имате одређене смернице по питању теме, технике, материјала, начина, имате неки циљ, али начини на које можете до њега доћи су безбројни. Ако га и не остварите, лако се може десити да пронађете и остварите неки други, нови циљ. Свака грешка може бити претворена у квалитет. Свака случајност у узбудљиво изненађење. То је област у којој више него у било којој другој дете може експериментисати. Она подстиче машту, дивергентно, аналитичко и критичко мишљење. То је важно не само за све школске области већ и за развој личности. 

Да ли лако препознате децу са талентом за уметност и да ли тај таленат чини да су они посебни и на другим пољима?

Ликовна уметност има много видова. Тај фамозни „таленат” подразумева склоности, способности и вештине. Ако неко испуњава само један од услова, лако ће развити и друга два ако има жеље, воље, услова и подршке. Ту се често греши, па се издвајају само деца са изузетним способностима или вештинама, док се она која имају само склоности, олако прескачу. Ако неко у млађим разредима не уме „лепо” да нацрта кућу или дрво, не значи да то не може да научи или да неће постати фотограф.

На свету има мноштво великих уметника који праве задивљујућа дела, иако им се цртачке вештине завршавају на Чича Глиши. Питање је и шта су заправо цртачке вештине. Шагал је као дете побегао из школе цртања, јер није разумео зашто би морао да црта гипсане одливке грчких скулптура који су га плашили. 

Није лако препознати таленат и наш посао подразумева да свакоме дамо шансу. Наравно, има деце која, као и у свакој другој области, одскачу и она често заиста јесу на неки начин посебна, али опет то могу бити на сијасет различитих начина. Нека су, једноставно, способна за сваки задатак са којим се сусрећу, нека су драстично сензибилнија од других, а нека се проналазе у уметности, јер им она пружа уточиште.  

Дужи низ година радите са децом и од масовне појаве дигиталних уређаја чини се да деца све ређе посежу за бојицама и папиром да би се забавила. Да ли примећујете ту разлику у односу на околности пре деценију или више и да ли деца заиста данас мање развијају своју креативност? Како то на њих утиче?

Већина деце се чешће играла, него цртала и пре појаве рачунара. Е сад, слажем се да су прескакање конопца или ћораве баке здравије за физички развој и да је пантомима изражајнија од емотикона.  Али игра је игра. Да ли због тога мање цртају или сликају, не знам. Рекао бих не. Те справе су алат. Постоји безброј програма за цртање, 3D моделовање, прављење сајтова и анимираних филмова, које деца користе. Пре десетак година, кукали смо како немамо средства да нешто снимимо, а данас свако дете има фотоапарат и камеру у џепу. 

Проблем који ја видим је Гугл као извор идеја. То је неодољива пречица. Дете у тренутку добија на хиљаде готових решења од којих је већина рад професионалних уметника, фрустрирајуће допадљивијих него што би само могло да смисли. Копирајући их са екрана, оно заобилази скоро цео креативни процес.

Машта је једна од наших најважнијих способности и највећих покретача, а слична је мишићима. Ако је вежбате, радиће боље, а ако копирате слике с интернета, атрофираће.  

Многи сматрају телевизоре кривцима за улудо утрошено дечје време. Све то је опет питање неке друштвене стратегије. Претпостављам да би велики број деце радо пратио квалитетне емисије када би оне биле све на једном каналу, унапред сложене по узрасту коме су намењене, синхронизоване на српски и кад би програмска шема била јасна. Док то неко не уради, родитељима je лакше да TB пломбирају на једном од дечјих канала на којима су едукативни садржаји реткост, а у које деца, углавном, зуре. Мада стоји и то да би деца сигурно радила нешто друго кад би ТВ био искључен. 

Чиме сте се водили приликом рада на уџбеницима за млађе основце у издању ИК „Фреска”? Шта је то што треба да науче деца млађег школског узраста када је реч о ликовној уметности?

Водио сам се саветима свог оца Љубе, историчара уметности, који је главни кривац за директан начин изражавања који сам користио. Он ме је освестио да је уобичајено прецизан речник уџбеника истовремено и досадан, одбојан, па чак, парадоксално, и неразумљив. Трудио сам се да ту пронађем неку равнотежу и постигнем атмосферу што сличнију оној у дечјим књигама које сам волео као мали или у „Политикином забавнику”. И онда, да кроз ту атмосферу провучем све оно што пише у плану и програму, упутствима за његово спровођење и стандардима квалитета уџбеника. У њима пише много тога, а у неколико преведених речи, деца треба да размишљају о свему што виде, да преиспитују, да траже узбуђење, да науче да користе неке алате и материјале, да експериментишу, да науче неколико појмова, да не прихватају све здраво за готово, да раде на сарадњи и толеранцији и да уживају у ономе што праве и направе. 

Учитеље ће, с обзиром на реформу образовног система и плана и програма, сигурно занимати и како спроводите наставу с међупредметним компетенцијама. С којим предметима се ликовно најбоље може повезати?

Не знам с којим предметом не може. Мислим да би кроз већину часова требало провући физичко, музичко и ликовно. Кроз разне облике игре, позоришта, паноа, ликовних радова. Пробајте да идете по улици користећи само чуло слуха. Може се, али није лако, пријатно ни безбедно. Тако је и у настави. Што више чула је укључено, лакше ћемо се снаћи. 

Ваш уџбеник за први разред ушао је и у најужи избор за награду „Најбољи европски уџбеник”. Шта верујете да га је издвојило од осталих?

Пријатна је та част, нема шта. А шта мислим да је другачије од других уџбеника већ сам поменуо – пре свега људско, топло обраћање, претпостављам. Мало вица. Поштовање. Указивање уместо подучавања. Пратећи материјал у кутији и репродукције уметничких дела које деца слажу из делова, а на чијој позадини се налазе задаци за рад. Имао сам и среће што су ту биле Ивана Беновић и Гордана Кнежевић Орлић из издавачке куће које су подржале моје идеје. Веома сам им захвалан. Ипак, проћи ће још пуно времена док уџбеници не буду изгледали онако како ја мислим да треба. Мислим да би тај посао требало дати људима као што су Растко Ћирић, Петричић и Боб Живковић, уз слободу да изаберу сараднике за све области. Такве књиге би деца прогутала и све би знала. Овако, док год се држимо академизма и стручних писаца уџбеника у нижим разредима, остаће истина да без муке нема науке.  

На крају, шта бисте саветовали учитељима, васпитачима и родитељима када уоче ванредан таленат и љубав према цртању код детета? 

Колеге већ знају све што бих могао да кажем и у школама раде све оно што могу. А родитељима бих поручио да имају времена и стрпљења да саслушају кад им деца причају о ономе што су направила и да притом не гледају у телефон. Да разговарају с њима о свему и свачему. Да обезбеде што разноврсније материјале за ликовно стварање. Да, ако постоји технички проблем, покушају да помогну. Да ставе неколико енциклопедија уметности или уметничких монографија надохват руке. Наравно, ако постоје услови, што различитије уметничке радионице су увек добродошле. Укратко, родитељи треба да пруже услове и подршку детету, али да пусте да ствари иду својим током.

Интервју водила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Јован Глигоријевић: Није лако препознати таленат, али посао наставника је да сваком да шансу"

  1. Sandra каже:

    Hvala vam za ovaj sjajan pogled na razvoj deteta i približavanje likovne umetnosti njihovim potrebama.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама