Juče su me moji đaci u školi iznenadili pitanjem šta da mi kupe za 8. mart. Odgovorila sam im najiskrenije što sam mogla. Oni su sa časa izašli zbunjeni, a ja tužna. Ostala sam zapitana u kom momentu smo tačno pogrešno skrenuli.
Moja baka je bila seoska učiteljica. Svakog 8. marta ispekla bi pitu sa sirom i napravila neke kolače. Donela bi u školu i deca bi se počastila. Ona bi njoj ubrala poljske vesnike proleća, ako ih je bilo i nacrtali joj vesele čestitke. Na kraju četvrtog razreda od svake generacije bi dobila na poklon knjigu na čijoj prvoj stranici bi se potpisalo čitavo odeljenje. Baka danas ima preko 80 godina i često vikendom kada je posetim prelistamo neke od knjiga i crteža dobijene tokom njenog radnog veka i prisećamo se osoba koje stoje iza tih dečjih rukopisa. Za mnoge od njih, ona i dalje zna gde su i kako žive. Nekih se sećam i sama, bili su mi drugari. Kalendarski se da videti kako se broj dece svake četiri godine smanjuje i kako se škola polako prazni. Mnogo je istorije koja se može pročitati iz tih dečjih rukotvorina.
Drage moje kolege, ništa od toga ne stoji u tim zalihama kozmetičkih proizvoda koje se troše do jeseni ili u nakitu za koji nakon nekoliko godina ne možemo da se setimo od koje tačno generacije je došao do nas. Ništa od onoga što roditelji plate, ne može da nam kupi taj osećaj u starosti da smo nešto značili i da smo dotakli i podržavali duše koje rastu. A to je valjda osnovni razlog zbog koga biramo da radimo sa decom. Hajde da naučimo decu da se pažnja i ljubav ne pokazuju kupovinom već otiskom sopstvene ruke (crtežom, porukom…), koji će nas grejati u starosti kada nama bude potreban podsetnik da smo vredni i bitni, kao što mi sada svakodnevno podsećamo njih da jesu.
To što je moj odgovor da želim ono što se ne kupuje, njihov crtež ili ličnu poruku zbunio decu, rastužilo je mene. Od bakinog radnog veka do ovog mog je prošlo jedva 30tak godina. Kako su prave životne vrednosti uspele da se izgube tako brzo? Kako smo mi uspeli da se izgubimo tako brzo?