Jунско “бити ил’ не бити” у просечној српској школи

У просечној српској школи, јун је најзанимљивији месец. Могло би се чак рећи да је ово месец који показује мањкавости нашег образовног система више но и један други. Прави лакмус папир за шта год пожелите.

То је месец у коме се многи родитељи сете да им деца иду у школу. Они “виђенији” ствари решавају телефонским позивом. Остали се подсете где се налази школска зграда. Опседају ходнике, улазе, канцеларије, чекају пред зборницом сатима ако нису уболи смену траженог наставника. Ништа им није тешко. Мислим, у јуну им ништа није тешко. Од прошлог септембра до јуна им се смене нису уклапале, није имао ко да им чува мало дете, газда није хтео да им да сат слободног времена, а и телефон им нешто не ради добро, поштар никако да им потрефи кућу… На ретко који родитељски састанак су дошли, на писма школе нису реаговали, на позиве одељењског старешине такође.

И сад чедо има неоправданих изостанака довољно за два искључења из школе, јединица за три понављања разреда, али “знате, ако бисте могли да му дате још једну шансу”.

То вам је прво “бити ил’ не бити”.
Срамно велики број наставника овде не положи испит. Вадећи се на сажаљивост, племенитост, љубав према деци и часном позиву, посао ураде нечасно. Према коме? Према свим оним ђацима који су школу похађали редовно, редовно учили, били вредни, одговорни, једном речју – ђаци.

Друго “бити ил’ не бити” је чувено – има само једну четворку, да му поправимо?
О овом исконском проблему српског просветног радника, невиђеној моралној дилеми, тачки у којој се показује ко је човек, а ко није, управо се расправља на друштвеним мрежама. Просветни радници су по том питању поларизовани, наравно. Недобог да се око нечега сложе.

Опет се аргументи своде на тешку патетику.
Добро је дете, па како смо Пери поклонили двојку, па што да му једна четворка квари успех (?!), па шта нас кошта да му поправимо.

Искрено, у парама нас не кошта ништа – ни из џепа, ни у џеп.
Многи ће, чак, бити на добитку јер ће остати у убеђењу да су дивни, топли, саосећајни људи, волеће себе још више, дивиће се себи, можда мало и похвалити. Истина, у првој пригодној прилици кукаће да им држава врати достојанство (чуј, држава!), жалиће се на непоштовање од стране ђака, јадиковаће над непостојањем мотивације код ученика да науче за вишу оцену. Сви ће им бити криви, њима који су тако дивни, топли, саосећајни људи.

Као што видите, лоше и неодговорно радимо свој посао чак и када нико на нас не врши притисак.
Не треба нама нико, до нас самих.

А како ствари заиста стоје?

Сваки наставник (осим оних чији је предмет заступљен једним часом недељно), обавезан је да у току школске године оцени ученика најмање осам пута, по четири у сваком полугодишту. Од четири провере знања у полугодишту, једна мора бити писаним путем (писмени задатак, контролна вежба, тест). Писмена провера мора да се најави, а данас најчешће најављујемо и усмену. Ако преко половине ђака добије јединицу, писмени задатак се понавља. Задаци исти, само примери другачији, и то након допунске наставе.

На оцену ученик може да се жали. Нарочито на закључну.
Није то лоше. Има и међу нама свакаквих. Нисмо завршили наставничке факултете, јер их нема у Србији, нема озбиљног механизма за проверу наше способности за рад у просвети, свакојаки смо као људи. Дешава се да дете заиста буде оштећено. Зато је добро да постоји могућност жалбе на оцену, али не жалбе типа “поправите детету оцену јер има породичних проблема” (а ко их бар повремено нема?), већ жалба после које следи комисијско испитивање. Па ако дете заиста заслужује бољу оцену, спремиће се, одговараће пред комисијом и стићи ће до жељене оцене. Кад кажем комисија, не мислим на распрострањену варијанту да директор састави комисију послушника који играју како он свира. То је дебела срамота свих нас – свирача и играча.

И поред тога што запослени у просвети знају да овако стоје ствари, опет имају ту чувену болећивост, јер су, као што сви знамо, дивни, топли, саосећајни и надасве племенити људи.

Важи.

Штета је што при том нису свесни и оне друге димензије чина поправљања оцене због лажног успеха.
Штета што нису свесни поруке коју шаљу, а она гласи – није неопходно да заиста будеш одликаш, није неопходно да заиста знаш за петицу, у реду је да имаш нешто што не заслужујеш, ма шта има везе!

Још је важнија порука коју шаљете свим ђацима који су сваку своју оцену заслужили радом, која год оцена да је у питању. Њима поручујете да су будале што су толико радили. Поручујете им да рад и труд нису баш толико битни. Лично ви их демотивишете да следеће године раде. И када будете пред њих стали следећег септембра, неће вас поштовати, јер ако има нешто што сваки ђак цени, то је правичност. А ви сте неправични, и ту истину замагљујете оправдањем да су вам намере биле најбоље и да сте племенити.

Уживајте и даље у тој измаглици, али молим вас, не помињите више да је просвета изгубила достојанство и да неко други треба да вам га врати. Ви сте ти који свима нама урушавате достојанство сваки пут кад поклоните оцену здравом, правом детету, сваки пут кад подигнете руку да се прегласа оцена вашег колеге, сваки пут кад учествујете у комисији која нечасно некоме завршава посао.

Не бих да вам рушим снешка, али нисте ни племенити. Неправедни сте.
Ако ми не верујете, питајте ђаке којима се оцене не поклањају.
Анонимно их питајте

Аутор Љубинка Боба Недић

Извор: Клотфркет