(…) Боље је високи идеал одгајања личности не примњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под „личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете, једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од земље.У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа, како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није. Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом;ако су им у детињству била упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски.Они су, дакле, падали само у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То су потпуно превиђали.
Све оно што желимо да променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам је у великој мери потребно васпитање.
У сваком случају ова ми сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као „личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само кроз живот и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би оно са њима било лишено детињства.Од детета би постао неприродно, прерано сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе. На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли. Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.
Личност не може да одгоји неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке. За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног постојања и најуспешније прилагођавање на универзалну датост, уз највећу могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни свет.
(…) Личност се развија током живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела, каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.
Личност као потпуно остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа друго до путоказ а никад циљ.
К.Г. Јунг, АРХЕТИПОВИ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ (О постајању личности, одломак, стр. 45-48), Просвета, Београд, 2006