Јутро је било сунчано и необично топло за фебруар. Девојчице су шћућурене на каучу пиле млеко и гледале по седми пут те недеље „Малу сирену“. Он је отишао на посао, као и сваког јутра, тачно у 6 сати и 20 минута. Волео је да пешачи до канцеларије. Некад је волела и она.
Сетила се прве године коју су провели у браку. Сад јој је та срећа деловала миленијумима далеко. Погледала је на сат. Скоро је 8 сати. Кафа јој се охладила на столу, али данас то није било од њене јурњаве кроз стан, пеглање и прање и простирање веша у зору. Данас је било од хладноће у њеним прстима и срцу.
Као да је много важна ствар ако ниси срећан, помислила је.
– Ти знаш да ово није у реду. Знаш да није, просто. – рекла је мужу вече пре тога.
– Добро, Ања, знам да није, али шта ћу, она је таква. – као и увек, бранио је своју мајку.
Само што се удала, јетрва јој је рекла како не постоји снаха која ће одговарати његовој мајци.
– Таква је жена, разумеш? Нико није довољно добар за њене синове. Што пре схватиш, то боље. Ја сам одавно престала да јурим њене стандарде. Ако треба да будем себи лоша да бих њој била добра, нека хвала.
– Грешиш ако мислиш да мораш да изгубиш себе да би…
– Да би шта? Био њима по вољи?
– Па да, нико није ничије власништво, кад се удаш не…
– Шта не? Да, душо, да, све узимаш. И маму, и тату, и комшилук… – подигла је обрве значајно.
Ања је мислила: ја тако сигурно нећу. То код нас није случај. Ми смо другачији.
Ања није била уметница, али је некако све чега се такне претварала у уметност. Гибаница по нанином рецепту, паковање поклона за куму, декорисање стола за славу. Певушење, црткање, пискарање – све је то било у деминутивима и границама аматерског и љубави пуног рада. Није волела себе да објашњава, само је живела. Бар је тако мислила. Кад је родила прву ћерку, јетрва јој је рекла: Ниси родила дечака, сад ћете вас две да укрстите копља. Али уместо страшне битке, Ању је дочекао благослов да јој ћерка буде здрава и да догодине роди сина. Како је то могло да јој смета?
После друге ћерке већ су почела сашаптавања на славама, ал’ пошто је увек била заузета тиме да свима угоди, Ања није примећивала да је предмет разговора.
– Рекла сам ти ја – пришла јој је јетрва у кухињи – Тешко да ће ти се исплатити твоја доброта. Ова наша аспида већ развезала по фамилији како ни за шта ниси.
Највећа иронија у тој изјави била је постављена на столу – од предјела, разних пита, посластица, преко меса и колача – Ања све радила сама и са пуно љубави. Муж и деца увек испеглани, чисти. Све у кући на месту. Није родила мушко, па зар због тога “ни за шта није”?
Ања није веровала у то, па се ваљда због тога и дубоко потресла и разочарала кад је свекрва први пут пред људима са најширим осмехом на лицу назвала „ова моја лењивица што само женску децу рађа“. Од запрепашћења је занемела и то је била највећа грешка коју ће направити. Уместо да ту проговори, она се предала и онда су се увреде и задиркивања само низали.
Њено „радим од куће“ свекрва је преводила као „ништа не ради по цео дан“. Кад каже „мала су ми деца“, одговарала би „моји су синови били још млађи кад сам се вратила у фабрику“. Могла си мало овај ручак посолити, мајка те није научила да везеш, мало си ми се заокруглила, да ниси трудна поново, мада ако је женско, боље ти је посао да тражиш.
– И ти њој ништа на то не кажеш? Па ил’ си луда ил’ си блесава, треће не знам шта је. Ја док се с њом нисам добро посвађала, с врата ми се није скинула, а видим сад зајахала тебе, па не пушта. Кажи нешто, жено! Нико није тол’ко добар да ћути! – говорила је јетрва. – А Раде? Шта каже Раде?
– Ништа, он не зна. Па како да му кажем кад она пред њим све фино?!
***
Е јака ми ствар, не воли те свекрва! Кога је још свекрва волела?! – рекле су јој пријатељице.
Али Ања није била таква – умела се помирити са свима, али не и са собом. Па уместо да плете срећу почела је сваки свој поступак да мери и посматра свекрвиним очима. За ову хаљину би рекла да је прекратка, за ћеркин домаћи да је неуредан, купатило није чисто, завесе нису лепо испеглане, гле паучина!
Савила се и повила, а да нико то од ње није тражио.
– Дође ми да родим треће, само да ми се скине с грбаче.
– Е моја, Ања, лепо сам ти рекла. Не обазири се! А ти? Све супротно! Упропастићеш се, жено!
– А шта да радим, ‘ајде! Јаче је од мене!
– Ма где јаче?! Нико од тебе није јачи, чујеш?! Ако кажеш да јесте, онда она стварно управља твојим животом.
– Била сам толико срећна…
– Ко ти сад брани да будеш?
