Младост – лудост! Некада то стварно има смисла. Ево рецимо, мој колега (да га не именујем) је новопечени тата. Дошла беба кући, дошла мама кући, дошла баба. Отишла баба кући. (Верујем, не својом вољом ? ) Послали људи бабу „на село“! Види се да немају појма. А лепо сам им рекао. Додуше, олакшавајуће околности су те што имају мали стан, па се стално нешто сударају. Али свеједно?
Ја сам у потпуно другом фазону. Што се мене тиче, Јаворка може да дође када год хоће. Не мора ни да се враћа. Кад се Маја породила, Јаворка је била једно два месеца код нас. И кад је хтела да оде, ми смо је једва пустили. ОК, имали смо мало боље услове што се тиче смештаја.
Сада, у новом стану, за сваки случај имамо једну празну собу. Зовемо је „Јаворкина соба“ (признајем, ја сам смислио назив). Јаворкина соба је спремна да прими Јаворку у било које доба. Јаворкина соба има велики кревет, велики ормар, велики телевизор, кабловски програм, радијаторе, два прозора (од којих један има и мрежу против инсеката). Преко пута Јаворкине собе је мало купатило. Услове какве само може да пожели.
Јаворка још увек своју собу доживљава са извесном дозом страха; плаши се жена да јој смештам посао за још два месеца до две године. Јаворка је искусна. На свако спомињање броја три (или троје, треће дете), искључи се, или кисело насмеје.
Мислим да би свако ко има могућности, требало да направи једну „Јаворкину собу“. Да се нађе. Лако ћете касније да је прогласите „теретаном“ (па да вежбате са клинцима), „радионицом“, „играоницом“, или чиме год желите да се бавите.
Да ли сам рекао да је Јаворка Мајина мама? Да, да. Ташта! Међутим, код нас је то потпуно другачије од ситуације у вицу:
Дошла ташта у госте и ћерка је пита: „Мама, колико остајеш?”
Ташта: „Док вам не досадим!”
Зет: „Па што тако кратко?”
Извор: Татин свет