Mladost – ludost! Nekada to stvarno ima smisla. Evo recimo, moj kolega (da ga ne imenujem) je novopečeni tata. Došla beba kući, došla mama kući, došla baba. Otišla baba kući. (Verujem, ne svojom voljom ? ) Poslali ljudi babu „na selo“! Vidi se da nemaju pojma. A lepo sam im rekao. Doduše, olakšavajuće okolnosti su te što imaju mali stan, pa se stalno nešto sudaraju. Ali svejedno?
Ja sam u potpuno drugom fazonu. Što se mene tiče, Javorka može da dođe kada god hoće. Ne mora ni da se vraća. Kad se Maja porodila, Javorka je bila jedno dva meseca kod nas. I kad je htela da ode, mi smo je jedva pustili. OK, imali smo malo bolje uslove što se tiče smeštaja.
Sada, u novom stanu, za svaki slučaj imamo jednu praznu sobu. Zovemo je „Javorkina soba“ (priznajem, ja sam smislio naziv). Javorkina soba je spremna da primi Javorku u bilo koje doba. Javorkina soba ima veliki krevet, veliki ormar, veliki televizor, kablovski program, radijatore, dva prozora (od kojih jedan ima i mrežu protiv insekata). Preko puta Javorkine sobe je malo kupatilo. Uslove kakve samo može da poželi.
Javorka još uvek svoju sobu doživljava sa izvesnom dozom straha; plaši se žena da joj smeštam posao za još dva meseca do dve godine. Javorka je iskusna. Na svako spominjanje broja tri (ili troje, treće dete), isključi se, ili kiselo nasmeje.
Mislim da bi svako ko ima mogućnosti, trebalo da napravi jednu „Javorkinu sobu“. Da se nađe. Lako ćete kasnije da je proglasite „teretanom“ (pa da vežbate sa klincima), „radionicom“, „igraonicom“, ili čime god želite da se bavite.
Da li sam rekao da je Javorka Majina mama? Da, da. Tašta! Međutim, kod nas je to potpuno drugačije od situacije u vicu:
Došla tašta u goste i ćerka je pita: „Mama, koliko ostaješ?”
Tašta: „Dok vam ne dosadim!”
Zet: „Pa što tako kratko?”
Izvor: Tatin svet