Када дође време да деца сама крену на море, родитељи су најчешће забринути и није им лако да донесу одлуку. О томе како да знају да су им деца на тај велики корак спремна, за Јутарњи програм РТС-а, говорила је психолошкиња Мирјана Вуксановић.
„Године детета нису једини критеријум, већ могу да служе само као оријентација када да их пустимо. Важније од година је зрелост детета. Његова способност да се самостално и одговорно понаша. Затим, искуство. Јако је важно да ли су деца ишла преко вртића, школе на рекреативну наставу или летовање, да ли су учествовали у спортским камповима, и то искуство може много да им помогне“, каже Вуксановић која је и сама мајка троје деце.
Она каже да никада не можемо бити у потпуности сигурни да је дошао тај тренутак кад су деца зрела за самостално летовање, али да, пратећи њихово понашање, то можемо с великом вероватноћом да закључимо.
„Гледајући да ли дете испуњава договорено, да ли је испунило одређене захтеве у смислу школског успеха, у смислу понашања код куће и ван куће, можемо да закључимо, односно претпоставимо са великом вероватноћом, да ли је време да га пустимо са друштвом на море“, додаје гошћа Јутарњег програма.
Искуствa психолога кажу и да око 14. године почињу први преговори о самосталном летовању, а да су родитељи, у просеку, две године касније спремни да дете испрате на перон или на аеродром. Психолог и психотерапеут Маја Антончић истиче да нико не може да пронађе психолошку рачуницу помоћу које ће родитељи моћи да израчунају дан, час и минут у коме ће њихово дете бити зрело за прво самостално летовање, јер нису сви тинејџери истовремено спремни за одлазак на самостални одмор.
„Проблем је у томе што тинејџери и родитељи не мисле на исту ствар када дискутују о самосталном летовању – родитељи стрепе да ће дете експериментисати са алкохолом (или са лаким дрогама) или ће „упасти“ у лоше друштво, док дете узбуђено размишља о томе како ће уживати у чарима самосталног живота на мору. Међутим, ја родитеље увек суочавам са контрапитањем „Да ли постоји икаква препрека да се то чега се они боје деси овде?” Ако су успомене родитеља са летовања онолико узбудљиве колико никада не би желели да буду узбудљиве њиховом детету, онда је потпуно разумљиво због чега се преговори о првом самосталном летовању често претварају у прави мали психолошки рат“, каже наша саговорница.
Она додаје да се многи родитељи пре првог самосталног летовања детета опредељују за варијанту „надзирана независност“ која се у пракси своди на летовање у истом месту али на различитим „адресама“ – родитељи могу одсести у хотелу, а дете у приватном смештају са својим друштвом. Тако ће родитељи сачувати осећај контроле, а дете – осећај независности.
Важно је да знамо куда иде, како иде и са ким иде
Узајамно поверење, разговор, стално праћење и сарадња, везано са љубављу у породици, даће добре резултате, истиче Марија Вуксановић.
Деци пред одлазак на летовање не треба говорити шта треба, а шта не треба да раде, јер је то већ требало да науче. Треба се договорити о конкретним стварима, о начину комуникације, да родитељи не зивкају сваки час, да одреде џепарац, јер се подразумева да су већ научила да располажу новцем.
„Добро је унапред платити превоз, оброке неке, да не би дошли у позицију да немају пара и дати им одређену суму за ‘не дај боже’. Али та сума треба касније да се врати кући, ако не буде ванредних ситуација. Тиме се гради одговорност и поверење између родитеља и деце“, напомиње психолошкиња.
У сваком случају, морамо да знамо са ким наша деца путују, да знамо њихове родитеље и да сви заједно комуницирамо. Да се дефинишу заједничка правила, јер што се више ствари дефинише, мање ће бити лоших изненађења.
Никада не знамо да ли смо или нисмо погрешили, све док дете не одрасте. Све до тада можемо да верујемо, да се надамо, да се трудимо да чинимо оно што је најбоље у његовом интересу. И наравно љубав, закључује психолошкиња Мирјана Вуксановић.
Извор: РТС, Политика