Kad roditelji dođu u školu, lepo bi ih trebalo upozoriti: „Ovaj razgovor se snima“. Užasno je šta rade nastavnicima kako bi iskamčili bolje ocene deci. I ako tako ne uspeju, onda pozivaju direktore i žale se na rad nastavnika, optužuju, prete svojim poznanstvima… Nekad su se klinci bojali nastavnika, sad nastavnici strahuju od roditelja, i to je srž problema današnjeg školstva.
Sve bi bilo manje tragično da ova pošast nije uzela velikog maha i počela poprimati razmere prave elementarne nepogode. Komentar jedne mlade srednjoškolske nastavnice posebno je indikativan:
“Ja sam iz prve škole pobegla zbog verbalne agresije i straha od jednog roditelja. Niko nije htio stati iza mene, a direktorka je insistirala da povučem pedagošku meru kako bi ‘izbegli probleme’. Trebalo mi je tri godine da se odlučim da opet predajem. Sad imam sto vanškolskih aktivnosti, samo da izbegnem razredno starešinstvo.”
Na kraju zaključuje: “Smatram da je roditeljstvo u puno većoj krizi nego celi prosvetni sistem.”
Zbog takvih pojava koje postaju masovni oblik roditeljskog ponašanja, srpski vaspitno obrazovni sistem iz godine u godinu pada sve niže, jer školama sve manje vladaju direktori, pedagozi, učitelji i nastavnici, a sve više i više roditelji učenika. Pod njihovim nesnošljivim pritiskom, umesto vaspitno obrazovne institucije, škola je postala administrativni protokol kroz koji deca prolaze kao kroz ured javnog administratora, overavajući samo svoje javne đačke isprave – zvane školske knjižice.
Na kraju svake školske godine ponavlja se isto: Nastavnici zaključe ocene, a onda dolaze mama ili tata i traže ispravak – prepravljanje detetova uspeha, bez pokrića u znanju i vladanju.
Moj stav po pitanju ocena vrlo je jasan i mnogima već poznat: Još uvek mislim da ih u osnovnoj školi ne bi trebalo ni biti… Ali kada već postoje, najgora moguća ocena je poklonjena ocena.
Kada učenicima na školskom testu, za 30 posto tačnih odgovora date prolaznu ocenu, time ste im dali poruku da u 70 posto slučajeva u životu smeju pogrešiti.
Danas takve ocene počinju prevladavati, jer kada poklonimo jednom učeniku, da bi ispravili nepravdu prema drugima, svima u razredu koji su tu istu ocenu zaslužili svojim znanjem i zalaganjem, poklanjamo ocenu više.
I eto nas na novoj razini problema: hiperinflacija odlikaša…pojavi koja stvara veliku bodovnu gužvu na upisima za višu razinu obrazovanja, gde lažne petice zauzimaju mesta pravim odlikašima.
Popuštajući takvom pritisku iz godine u godinu, ruši se kriterijum vrednovanja i takve kontaminirane škole počinju s vremenom proizvoditi samo jedno jedino zanimanje – mlade invalide rada, poluobrazovane maturante, nesposobne odgovoriti zahtevima vlastitog zanimanja.
Ako se nastavnicima u tom pogledu hitno ne pomogne, cela struka uskoro bi mogla doživeti krah. Neke se mere stoga moraju preduzeti. Jedna od njih su svakako i državni testovi.
Uvođenjem jedinstvenih pismenih testova za svaki školski predmet, ujednačili bi ocenjivački kriterij; diferencijacija školskog uspeha bila bi realnija i poštenija, a školu bi rasteretili pritiska na ocene jer bi roditeljska intervencija bila uzaludna.
Bilo bi svakako zanimljivo čuti mišljenje stručnjaka, što oni misle o tome. Koji su to razlozi doveli do toga da su roditelji postali gorući pedagoški problem ove države, gde upozorenje “Ovaj razgovor se snima” postaje realna potreba prve linije obrane nastavnika od njihove agresije.
Naravno da se ova mera ne odnosi na sve, nego samo na odabrane primerke koji će se sigurno i sami prepoznati. I krajem ove školske godine mnoge škole bile su pod njihovom opsadom.
T.M.