Кад родитељи дођу у школу, лепо би их требало упозорити: „Овај разговор се снима“. Ужасно је шта раде наставницима како би искамчили боље оцене деци. И ако тако не успeју, онда позивају директоре и жале се на рад наставника, оптужују, прете својим познанствима… Некад су се клинци бојали наставника, сад наставници страхују од родитеља, и то је срж проблема данашњег школства.
Све би било мање трагично да ова пошаст није узела великог маха и почела попримати размере праве елементарне непогоде. Коментар једне младе средњошколске наставнице посебно је индикативан:
“Ја сам из прве школе побегла због вербалне агресије и страха од једног родитеља. Нико није хтио стати иза мене, а директорка је инсистирала да повучем педагошку меру како би ‘избегли проблеме’. Требало ми је три године да се одлучим да опет предајем. Сад имам сто ваншколских активности, само да избегнем разредно старешинство.”
На крају закључује: “Сматрам да је родитељство у пуно већој кризи него цели просветни систем.”
Због таквих појава које постају масовни облик родитељског понашања, српски васпитно образовни систем из године у годину пада све ниже, јер школама све мање владају директори, педагози, учитељи и наставници, а све више и више родитељи ученика. Под њиховим несношљивим притиском, уместо васпитно образовне институције, школа је постала административни протокол кроз који деца пролазе као кроз уред јавног администратора, оверавајући само своје јавне ђачке исправе – зване школске књижице.
На крају сваке школске године понавља се исто: Наставници закључе оцене, а онда долазе мама или тата и траже исправак – преправљање дететова успеха, без покрића у знању и владању.
Мој став по питању оцена врло је јасан и многима већ познат: Још увек мислим да их у основној школи не би требало ни бити… Али када већ постоје, најгора могућа оцена је поклоњена оцена.
Када ученицима на школском тесту, за 30 посто тачних одговора дате пролазну оцену, тиме сте им дали поруку да у 70 посто случајева у животу смеју погрешити.
Данас такве оцене почињу превладавати, јер када поклонимо једном ученику, да би исправили неправду према другима, свима у разреду који су ту исту оцену заслужили својим знањем и залагањем, поклањамо оцену више.
И ето нас на новој разини проблема: хиперинфлација одликаша…појави која ствара велику бодовну гужву на уписима за вишу разину образовања, где лажне петице заузимају места правим одликашима.
Попуштајући таквом притиску из године у годину, руши се критеријум вредновања и такве контаминиране школе почињу с временом производити само једно једино занимање – младе инвалиде рада, полуобразоване матуранте, неспособне одговорити захтевима властитог занимања.
Ако се наставницима у том погледу хитно не помогне, цела струка ускоро би могла доживети крах. Неке се мере стога морају предузети. Једна од њих су свакако и државни тестови.
Увођењем јединствених писмених тестова за сваки школски предмет, уједначили би оцењивачки критериј; диференцијација школског успеха била би реалнија и поштенија, а школу би растеретили притиска на оцене јер би родитељска интервенција била узалудна.
Било би свакако занимљиво чути мишљење стручњака, што они мисле о томе. Који су то разлози довели до тога да су родитељи постали горући педагошки проблем ове државе, где упозорење “Овај разговор се снима” постаје реална потреба прве линије обране наставника од њихове агресије.
Наравно да се ова мера не односи на све, него само на одабране примерке који ће се сигурно и сами препознати. И крајем ове школске године многе школе биле су под њиховом опсадом.
Т.М.
Данас је сваки родитељ „стручан и меродаван“ ,да наставнику/учитељу сугерише како да оцени. Сва деца брилијантно знају код куће, али на контролном, чудна ми чуда нису спремна да то знање и примене. Ми, наставници смо премало заштићени од такве врсте притиска и стално се преиспитујемо. Конкретно ја, данима „лупам“ главу да ли сам некога оштетила, а заправо је све сасвим кристално јасно, како знање, тако и аритметичка средина. Али…
Ja mislim da bismo se svi morali pobuniti protiv takvih roditelja (i nastavnici i „normalni“ roditelji) zajedno. Tome se mora stati na kraj. Ako svi samo čutimo i to nemo posmatramo, normalno je da će se to i dalje dešavati.
Pogledaj te kako je tada bila obucena nastavnica , a gledaj te kako izgleda danas!!!!
Opet generalizacija! Mislim da ne valjaju ni jedni ni drugi, kao što ima (srećom) ipak više i jednih i drugih koji valjaju.
Poslušajte ovu priču. Jedna moja komšinica koja radi u osnovnoj školi i sama kao ućiteljica, pitala me davno za savet „kod koje ućiteljice da upišem sina?“ Nije želela upisati dete u školu u kojoj ona predaje već školu u koju su moja deca išla.i tražila savet od mene da joj preporučim učiteljicu. Bila sam zatečena pošto nikada nisam tražila „specifičnu“ učiteljicu za moje troje, što sam joj i rekla jer mi je bilo svejedno. Smatrala sam da su svi ućitelji isti i valjda rade posao koji vole. Komšinica-učiteljica je insistirala, rekavši mi da se ona „nešto malo“ raspitivala i poćela da nabraja u dilemi : ima jedna preblaga. druga je prestroga, treća je podmitljiva (odnos prema deci srazmerno poklonima) , četvrta je sveže razvedena, peta je prematora (izanđala pa joj je dece preko glave), šesta je premlada (dobiće prvu generaciju dece)…..A meni – „pala fioka“! U šoku sam se pitala: Je li to učiteljica?
Možda i grešim…. ali da nije možda bahatost roditelja odgovor na recimo, pomenuti primer prosvetnog kadra?
Ja sam to jednom prilikom i uradila. Na razgovor mi je dosao agresivni otac sa kojim sam vec imala neprijatno iskustvo, omalovazavao me je, vredjao. Cak je pred kolegama i udario dete. Kada sam sedala za sto samo sam izvadila telefon i rekla „Samo momenat da ukljucim diktafon“. Automatski je promenio stav, nacin ophodjenja i dosli smo do konstruktivnog resenja nakon 1.5god.