„Markoni! Pa, da li je moguće?! Koliko te nisam video!“ oduševljeno reče Mihajlo i srdačno zagrli dragog prijatelja.
„Heeej!! Miki!!! Kako mi je drago što te vidim!!“ Marku se lice razvuče u širok osmeh. „Ništa mi se nisi promenio, ni osedeo nisi! Zavidim ti, da znaš! Kako si mi?“
„Ni ti se ništa nisi promenio! Isti kao pre deset godina, kad si otišao! Časna reč – isti! Samo naočare, drugo sve kao da smo se juče videli!“ reče Mihajlo.
„Ma, iscurele mi oči, više ne vidim ništa! Po ceo dan pred kompjuterom, to uzima danak, dobri moj! I, ugojio sam se malo“ reče Marko, tapšući se po stomaku, „…ali nije ni čudo, sedim non-stop, pa dođem kući i nastavim da radim… Sve ima svoju cenu. Šta ima kod tebe. Kako su deca, žena…?“
„Dobro su. Deca više i nisu deca, Marta drugi srednje, Dimitrije na FON-u prva godina, ima neku devojku, živi sa njom…“ reče Mihajlo.
„Au… zar su toliko veliki?!“ začudi se Marko. „Devojku? A, poslednji put sam ih video kad su primali paketiće kod Deda Mraza!“
„Da, da… Leti vreme… Tvoji?“
„Pa, i ne viđam ih mnogo, pravo da ti kažem, ali dobro su. Jovan upisao gimnaziju, Anja je peti osnovne. Marina radi u Opštini, kao i pre. Zdravi su, to je najvažnije.“
„Ti si u nekoj privatnoj firmi sad, ako se dobro sećam?“
„Da si mi ti živ i zdrav, promenio sam ih ja tri od kad sam otišao, i sad imam svoju…“ reče Marko. „Neću više da radim za drugog. Jeste teško, moraš sam da obezbediš posao, i odgovaraš za ljude koje zaposliš, moraš da isplatiš plate i sve… Ali radim kako ja hoću, na način koji meni odgovara, razumeš?“
„O, sjajno, bravo! Bravo!“ osmehnu se Mihajlo. „Svoju firmu, kažeš? Sjajno!“
„Da, da… Prošle godine sam je registrovao, i ide dobro. Puno se radi, ali ne žalim se… Gde ima posla ima i para, znaš kako je… Ti kako si? Kako je gore?“ upita Marko i glavom pokaza u pravcu škole. „Sve isto?“
„Ma, kakvi isto, promenio se kolektiv, došli neki novi, mladi… Direktorka je sada Stojanka što je predavala fizičko…“
„Ma, da li je moguće? Stojanka?? Hahahahaha, pa genijalno!“ Marko je Stojanku zapamtio kao mladu i, za njegov ukus, previše slobodnu i u oblačenju i u ponašanju. Nije mogao da je zamisli u ulozi direktorke.
„Šta ćeš… Niko drugi nije hteo. A iz Ministarstva nas sve više guše, gomila administracije, sad i ti elektronski dnevnici…“ žalio se Mihajlo.
„Pa, dobro, to bi trebalo da je olakšalo posao, bar ne pišeš svedočanstva i knjižice ’peške’… Kad se samo setim, pa posle svega još i matična knjiga…“ Marko prevrnu oči.
„Jeste malo lakše, ali ipak… Znaš, smučilo mi se više, deca su sve gora, roditelji sve drskiji…“ odmahnu Mihajlo rukom.
Marko slegnu ramenima. „To je uvek tako bilo…“
„Nije… Iz godine u godinu je sve gore! I dok se okreneš, Jovo nanovo, jutros sam shvatio da imam još samo dvadeset dana do prve sednice, i lepo mi se smučilo!“ reče Mihajlo.
„Haha ja toliko godišnje nemam odmora! Ćuti i uživaj!“ nasmeja se Marko.
„Da, da… Jadan ti… Mnogo mi te žao! Šta ti fali, vidi kakav si, blistaš!“ reče Mihajlo.
„Nisam jadan, ali znaš, sve to ima svoje. Ja najbolje mogu da uporedim. U školi nisu neki uslovi, ali je zato kratko radno vreme, veliki raspust…“ Marko je želeo da nastavi poređenje, ali mu Mihajlo upade u reč.
„Kakvo crno kratko radno vreme? Jesi ti zaboravio kako to izgleda? Zaboravio si pripremanje časa, kontrolne, pismene, roditeljske… Pa onda sednice, pa inspekcije… Taj famozni letnji raspust je samo bajka, ja dobijem rešenje na dvadeset dana, kao svako drugi! Samo što ja ne mogu da biram kad ću tih dvadeset dana da upotrebim, nego kad je letovanje najskuplje! Voleo bih ja da mogu da tražim odmor recimo u septembru, ili u junu, pa da letujem upola cene!“ Raspust i radno vreme su Mihajlu bile najbolnije teme. Svi su mislili da radi kratko, i da se dugo odmara, ali on je najbolje znao da to nije u vezi sa realnošću.
„Hehe, nemoj meni o tome, stari moj! Znam ja sve to… ’Ajde, ko je pripremao čas od nas?“ Marko šeretski namignu Mihajlu. „Seti se na šta to liči! Pa deset minuta posle zvona još Sanja i Nada pričaju na hodniku, deca divljaju u učionici, o čemu pričamo? Daj, molim te… I to što leti imaš dvadeset dana, nemoj to meni da pričaš! Jedino ako imaš osmake moraš da budeš tu zbog prijemnih negde do desetog jula možda, pa te sledeći put vide krajem avgusta, a i tad nas pola nije dolazilo, jer se neki jave direktoru da su na moru. A ovi koji nemaju osmake, već od Vidovdana ih nema, a od poslednjeg časa u junu do Vidovdana smo dolazili na sat-dva, da popijemo kafu i ispričamo se!“ Marko potapša drugara po ramenu „Znamo se, zar ne?“
„Polako, polako, to je tako bilo možda kad si ti radio. Sad je drugačije. Sad nosimo kući papire koje pišemo i predajemo…“ reče Mihajlo.
Marko ga prekide: „Ja nosim kući svaki dan posao, evo vidi“ reče, pokazujući na torbu u kojoj je bio laptop i gomila fascikli. „Vidiš, dođem kući u osam, kao sad, malo vidim decu i ženu, sednemo pola sata, i idem dalje da radim! Marina je već odavno pobesnela, kaže da me deca više ne prepoznaju, ali šta ću? Kad sam radio u školi, mogao sam da ih vodim i na fudbal i ples, i da im čitam priče, i da šetamo i razgovaramo, a sad toga nema. Zato mogu da im platim letovanje u Španiji, da imaju dobre mobilne, i da štedim za master u inostranstvu. Ko ne plati na mostu…“
„Da, ali ti si svoj gazda, meni sedi nad glavom i Ministarstvo, i inspekcije…“
„Meni je svaki moj projekat pod inspekcijom. Svaki klijent mi je inspekcija. Da vidiš samo kad krenu da se deru i traže nemoguće… Pa prete, pa neće da plate… E, moj ti…“
„Nije rad u školi takva bajka kako se to tebi čini…“
„Sve OK, ja ću uvek braniti prosvetare kad ih napadaju, jer ste i dalje nekako moji…“ setno se nasmeja Marko i potapša Mihajla po leđima, „…ali daj bar ti i ja da pričamo iskreno. Da, bedno je plaćeno, ali samo kad se setim, utorkom sam imao prva dva časa. Dođem kući u deset! Gotov radni dan! Pa, ima li to negde?“
„Ja nemam nikad ispod četiri, šta pričaš?“ brecnu se Mihajlo.
„Pa, i četiri kad imaš, dođeš kući u podne.“ Marko odmahnu rukom. „Daj da se ne lažemo. Mislim, nije ni važno, ne znam ni što pričamo o tome, ali ako već pričamo, daj bar da bude iskreno!“
„Dođem kući sa punim rukama vežbanki i papira. To si zaboravio!“ ljutio se Mihajlo.
„Vidi, i te vežbanke, to je dva puta u polugođu! A mnogi nastavnici i nemaju pismene, fizičko, muzičko, istorija, geografija… da ne nabrajam… Onda taj raspust, odmoriš se od svega, zaboraviš gde ti je škola!“
„Voleo bih ja da se ti tako ’odmoriš’ kao ja!“ Mihajlo je osetio bes i razočarenje. Umesto opuštene priče sa starim i dragim prijateljem, došlo je do ruba svađe.
„Hej, pa ja sam taj posao radio! Ja znam kakav je i koliki je raspust! ’Ej, odemo kod tasta i tašte na more, Bog nas zaboravi. Ostajali smo od prvog jula do dvadesetog avgusta! Deca naučila da plivaju kad su imala tri godine! Sad jedva mogu da izdvojim osam dana, i to nosim laptop na put i odgovaram na sve zahteve klijenata!“
„Ali si za to bar plaćen. A vidi nas!“
„Dobro, to je posebno pitanje!“ nasmeja se Marko, nadajući se da su se konačno složili.
„Nije, ali nema veze, neću da se svađam sa tobom, nisam te video godinama. Nije ni važno. Hoćemo mi na neko pivo, da pričamo o ženama, a ne o školi?“ pokuša Mihajlo da se našali i promeni temu.
„E, rado, ali ne mogu, ističe mi rok za projekat, ne znam gde mi je glava!“ reče Marko.
„Daj, propašće srpska privreda ako odeš na pivo sa drugarom!“ nasmeja se Mihajlo.
„Ne shvataš, razapeće me ako ne završim do petka! Ode reputacija u đavola. Svi su povezani, zezneš jednog, i to se pročuje, i posle niko neće sa tobom da radi, kapiraš? Moram da jurim klijente, da budem maksimalno dobar, da istrpim sva iživljavanja… Kao tebi kad dođu roditelji pa prete, samo što tebe baš briga, i iduće godine imaš puna odeljenja, a ovde nije baš tako!“
„Dobro, dobro, tebi je najteže, razumeo sam. Malo da se vratiš u naše vode, ne bi tako pričao!“ razočarano reče Mihajlo. ’Bolje da sam se napravio da ga ne vidim. Sad me baš nervira!’ pomisli.
„A, što sediš tamo ako je tako ružno? Meni je prešlo preko glave, i otišao sam. Što ti ne odeš?“ upita Marko.
„Pa, šta drugo da radim? Ko će me sa pedeset šest godina?“ reče Mihajlo.
„Onda lepo reci – ovde sam zato što mi odgovara, i molim lepo. Nemoj da se nerviraš. Sačekaj penziju, i ćuti.“ odbrusi mu Marko. Najviše ga je nerviralo kukanje u prazno, jer on je bio drugačiji – ako nešto ne valja, menjao je brzo i odlučno.
„Ne odgovara mi ništa. Plata mi je jadna, uslovi kriminalni. Ništa mi ne odgovara…“ reče Mihajlo.
„A vidi sad ovo. Ja radim prosečno 12-15 sati dnevno.“
„Ajd molim te…“ Mihajlo mu nije verovao. ’Niko ne može raditi toliko. Laže i lupeta’ pomislio je.
„Kažem ti. Pitaj Marinu ako meni ne veruješ. Hajde neka bude trinaest sati. I subotom i nedeljom bar po osam. To je nedeljno… ček da vidim… oko osamdeset sati. I od pedeset dve nedelje, aktivno radim bar pedeset. To je…“ Marko izvadi mobilni telefon da izračuna.
„Ne moraš, kapiram šta hoćeš da kažeš…“ reče Mihajlo nervozno. Želeo je da ode svojim putem, i prekine ovu neprijatnu priču.
„Ne, ne, čekaj…. osamdeset puta… pedeset… Au… Sad i mene iznenadi… Četiri hiljade sati!“
„Da, da, ne ideš ni u wc, ni ništa!“
„Čekaj, čekaj, polako! Evo tebi ću reći, prošle godine sam imao ukupni obrt sto trideset hiljada evra!“
„Auuuuu“ Mihajlo nije mogao da poveruje. ’Lako je njemu da priča i meni soli pamet. Ja da imam sto trideset hiljada evra pitao bih pošto Albanija!’
„Ček, ček… Od toga mi je na PDV i ostale doprinose otišlo oko trideset pet. I kad sam platio tri programera, i sekretaricu i spremačicu, i poreze i doprinose za sve njih, i zakup prostorija i reklamu, i šta već sve treba da se plati, znaš šta mi je ostalo?“
„Hajde, baš da čujem!“ reče Mihajlo, ali je bio uveren da nijedna od tih informacija nije tačna. ’Sad će da mi zakuka da mu je još i teško sa sto trideset hiljada evra!’
„Dvadeset dve hiljade evra neto!“
„Pa, šta se buniš?! Pa, ja bih pevao da mi ostane toliko para!“ reče Mihajlo, a u sebi pomisli, ’Kako laže, malopre sto trideset, sad dvadeset dve. Sram ga bilo!’
„Pređi malo u privatni sektor, otvori svoju firmu, da vidiš malo kako je to!“ reče Marko. Velika odgovornost u vođenju sopstvene firme, i ogromni troškovi su mu uvek bili bolna tema.
„E, daj, molim te, sad se nerviram. Daj da se vidimo, ali da ne pričamo o ovome, očigledno se ne razumemo!“ reče Mihajlo.
„Znaš ti da istina, koju pokušavaš da sakriješ, najviše nervira“ nasmeja se Marko. „Nemoj da mi se ljutiš, dobri moj… Videćemo se. Samo da završim ovaj projekat.“
Marku zazvoni telefon, i on bojažljivo pogleda ko ga zove. „Izvini, sekund, ovom moram da se javim“ reče. „Da… Da, da, evo za par minuta ću biti ispred računara, pa Vas zovem. Sve ćemo noćas završiti, ne brinite! U redu, obećao sam Vam, biće sve gotovo za ujutro. Čujemo se samo malo kasnije.“ Marko prekide vezu i naglas opsova. „Eto, vidiš kako to izgleda. Tako vikendom, ujutro, uveče, noću… Kad kome padne na pamet! Ako ti se to dopada više, dođi kod mene da radiš, ima posla za tebe uvek! Moram da bežim. Ljubi svoje, i pozdravi mi ekipu u školi. Mnogo mi nedostajete!“
„Vidimo se!“ Mihajlo je odglumio ljubaznost. ’Najgori su ovi novopečeni bogataši. Najbrže zaborave kako im je bilo dok su radili za male pare. Sledeći put mu se neću ni javiti, zaista mi ne trebaju ova lupetanja’ pomisli Mihajlo i besno produži kući.
Autor: Maja Bugarčić, nekadašnja nastavnica engleskog jezika, sada zaposlena u privatnom sektoru