Каже ми једна жена:
Тек сад видим колико паркића имамо. Пролеће је, шетам, има и цвећа. Није ми град тако изгледао.
Иза ње су две смрти и пар година неге болесних. Изашла је из тунела у коме се нађе свако коме је судбина одредила место уз нејаког. На том месту знаш да је болеснику најтеже, трудиш се да му помогнеш, идеш до немогућег, надаш се чуду. Престајеш да постојиш. Претвараш се у ослонац. Он мора да буде јак. Немаш себе. Немаш свој свет. Шиба гриже савести уништава сваку мисао.
Кад ти је неко болестан, губиш личност. Ти си помоћ и медијум. Сви питају за болесног. Чекају информације. Зову. Посећују. Дочекујеш и одговараш. Данима и месецима, некад годинама, то је једина тема, ментални оклоп који не пропушта, интересовање своди на рецепте и контроле, организацију, чула се изоштре на дозивање, тело се своди на базично. За све си неопходан, али си ипак неко узгред. Декор који држи сцену да се не распадне.
Мајка ми је била болесна пар месеци. Све ово добро знам. Пар месеци хода кроз глуву себе и годину дана повратка. Савладавање лавине беса када неко каже како је тако боље. Одморила се, кажу, урадили сте све што сте могли, она је била јака, она није желела да буде терет. Те речи падају као флеке, не перу се данима јер су шупље, научене као мантра да се изговоре уз фолклорно тихи глас саучешћа. А нико не зна како је тај фатални исход био страшно искушење. Јер… осећаш се као последњи губитник, поражен и изигран. Све си дао, добио ништа. Распремаш, переш, склањаш бочице, поклањаш остатке и знаш да чистиш крхотине, као сведоке немоћи. Лежеш у ноћи и чујеш глас како те дозива, скачеш, крећеш и на другом кораку се сетиш. Да нема ничега. Нема ничега! А онда осетиш олакшање. И то те сломи. Сломи те зов слободе. Тад си крив. Јер и даље желиш да живиш. Годину дана гиљотине која уз тресак пада сваки пут када помислиш колико је било тешко.
Само једна реченица ме лечила. Знам да је изговорена професионално, али то не мења њено дејство. Јер… није сваки стручњак човек.
Били су то последњи дани моје мајке. Отишла сам по помоћ која ће ублажити њену узнемиреност. Једва ходам од непроспаваних ноћи, али журим јер ми се чини да само тако радим праву ствар. Гладна сам, али ми се гади свака помисао на храну. Тек у ходнику испред ординације видим неколико флека на изношеној тренерци. Нисам се ни пресвукла. Шетам у круг и чекам. Пролази пет минута, петнаест, двадесет, паника ме потпуно паралише, а кад ме докторка прозове, стојим испред ње и игноришем њену сугестију да седнем. Ако стојим, чини ми се, биће брже. Објашњавам зашто сам дошла, докторка пише, а онда затвара картон, подиже главу, гледа ме право у очи и пита:
Како сте Ви?
Следим се. Скаменим. Укочено је гледам и не разумем шта ме пита. Она понавља исту реченицу, а ја се тада стропоштавам у столицу и почињем да плачем.
Нисмо више ништа говориле. Из ординације сам изашла са терапијом и за мајку и за себе. Али, у мени је било светло и лако. Сетила сам се да постојим. Нисам се стидела због тога. Неко је приметио да сам ту. Написао ми рецепт. Верификовао право на живот.
У апотеци сам кутију са својим лековима ставила у џеп. Држала сам је све до куће, вртела међу прстима, окретала. Била је то моја копча са светом. Око мене су блеснуле боје. Међутим, када сам прешла праг и скинула јакну, заборавила сам на њу. Нисам попила ни једну таблету. Али, у наредним данима агоније, у тишини која не слути на добро, из мрака је израњало питање:
Како сте Ви?
То питање је свлачило са мене сав талог као топао туш после напорног дана. Ослобађало ме и дизало. Припремало на неизбежно и блажило немоћ. Дало ми храбрости да заспим, једем, дишем. И да се не стидим јер то желим.
Дубоко верујем да се доброта не може вратити баш оној особи која је доброту пружила. Мора се проследити. Само тако остаје витална. Ја не могу заборавити очи докторке која ми је упалила светло у глувој поноћи. Али га могу палити даље. Зато данас, кад год сретнем особу која некога негује, после обавештења о стању болесника, питам исто:
Како сте Ви?
И никад, али баш никад, нисам погрешила. Деловало је. Баш као и на мене. Јер, сви смо исти, без обзира од какве материје да смо направљени. Ћутимо и савијемо се у своју бол. И чекамо да време прође и пролеће се опет врати, да га дочекамо без гриже савести, сувих очију и душе способне да прихвати живот.