Smrt Toma Stoparda u 89. godini ostavlja za sobom prazninu koja se retko javlja u evropskoj i svetskoj književnosti. Njegov opus stoji kao jedan od najkompleksnijih, najintelektualnijih i najlucidnijih u (post)modernoj drami – spoj filozofske virtuoznosti, duhovite jezičke akrobatike i duboke, često bolno precizne analize čovekovog mesta u svetu koji ne prestaje da izmiče razumevanju.
Stopard je pripadao onoj retkoj vrsti pisaca koji su umeli da, ne gubeći lakoću i komiku, izvuku iz pozorišta ono najteže: pitanja o smislu, istini, identitetu, slobodi i odgovornosti. Njegova biografija – bežanje iz Čehoslovačke pred nacistima, odrastanje u Britaniji, život između kultura i jezika – predstavlja duboki temelj poetike koja neprestano propituje sudar kontingencije i sudbine, istorije i pojedinačne egzistencije.
Osobenosti dramaturgije: inteligencija kao drama
Stopard je od početka pokazivao da pozorište može biti prostor misaone avanture. Najpoznatija rana drama, Rozenkranc i Gilderstern su mrtvi (1966), postavila ga je u središte britanske avangarde. Naizgled marginalni likovi iz Šekspirovog Hamleta postaju nosioci egzistencijalne potrage: komični, zbunjeni, bačeni u dramski mehanizam koji ne razumeju. Stopard u ovoj drami definiše svoj ključni postupak: spajanje filozofskog i farsičnog, apsurda i visoke kulture, briljantnog dijaloga i metateatralnosti.
U Stopardovim dramama misao nikada nije dekor. Ona je sama srž sukoba. Likovi ne strepe od spoljašnje opasnosti, već od viškova značenja, od nemogućnosti da uhvate logiku sveta, od toga da im je sudbina već ispisana – bilo tuđim tekstom, istorijom ili ideologijom.
Teme i motivi: između istorije i metafizike
Stopardova dramaturgija se proteže od metafizičkih pitanja do političke osvešćenosti. U poznoj fazi, naročito u trilogiji Obala utopije (2002), istorija postaje arena intelektualnog i moralnog iskušenja. Ipak, čak i u politički najzasićenijim tekstovima Stopard ostaje veran strukturnoj sofisticiranosti i ironiji – odbija propagandni ton i insistira na višeslojnosti perspektiva.
Njegove teme se mogu svesti na nekoliko dominantnih linija:
Čovek u vrtlogu slučaja
Ovo je osovina od Rozenkranca i Gildersterna… do kasnijih drama, a među njima se ističu: Svaki dobar dečak zaslužuje naklonost (1977), Prava stvar (1982) Arkadija (1993), Izum ljubavi (1997)…Egzistencija je „neproračunljiva“, a identitet je rezultat spleta okolnosti.
Um kao pozorište
Stopard neprestano postavlja pitanje: koliko je naše razumevanje sveta proizvod jezika, predstave, fikcije? Pozorište tako postaje prostor razotkrivanja samih mehanizama mišljenja.
Istorija kao etička dilema
Za razliku od postmodernista koji relativizuju istoriju, Stopard u njoj traži moralnu težinu. Likovi moraju da se odnose prema dogmama, revolucijama, (de)zinformacijama – što je posebno izrazito u dramama o sovjetskom totalitarizmu i disidentskom iskustvu.
Ljubav, umetnost i sloboda
Vrlo često, ljubavni odnosi kod Stoparda služe kao ogledalo intelektualnih borbi. Emocija i ideja nisu odvojene, već se prelamaju u dijalogu koji osciluje između ironije i patosa.
Jezička virtuoznost i strukturna lucidnost
Stopardov jezik je muzikalnost misli. Dijalozi funkcionišu kao verbalni ogled, kao duel inteligencija. Replike skakuću, prepliću se, pune su intertekstualnosti – od logike i matematike, do književnosti, metafizike, pa čak i kvantne fizike.
Njegov najpoznatiji strukturni postupak jeste drama unutar drame, tekst u kojem se drugi tekstovi pojavljuju kao eho, često menjajući značenja. U tom smislu Stopard produžava tradiciju britanske inteligencije (Vajld, Šo), ali unosi i složenost evropskog avangardnog mišljenja (Beket, Pirandelo).
Stopard i film: transponovanje dramatičara u drugi medij
Iako je prvenstveno bio pozorišni pisac, ostavio je dubok trag i na filmu. Njegova adaptacija Tolstojevog romana Ana Karenjina za film, sa Kirom Najtli u glavnoj ulozi, pokazala je kako se klasični tekst može formalno preoblikovati, a da ostane veran duhu izvornika. Njegova narativna ekonomija i osećaj za strukturu vidljivi su i u scenariju za film Zaljubljeni Šekspir, za koji je osvojio Oskara: igra između istorije, fikcije i ljubavne priče predstavljena je u čistom stopardovskom duhu – duhovito, inteligentno i metapoetski.
Mesto u britanskoj, evropskoj i svetskoj drami
Stopard je bio i ostao most između tradicije i savremenosti.
U britanskoj drami, uz Harolda Pintera i Karol Čerčil, čini trijadu najvažnijih autora druge polovine 20. veka. Ali dok Pinter vlada tišinom, a Čerčil političkom subverzijom, Stopard vlada idejom – dramom kao misaonim eksperimentom.
U evropskoj drami, Stopard je naslednik srednjoevropske intelektualne tradicije, od Kafke do Vaclava Havela. Njegove drame razumeju paradoks istorije, apsurd vlasti, lom identiteta u sukobu ideologija. U tom smislu, on je jedan od najvažnijih evropskih pisaca rođenih u srednjem delu kontinenta..
U svetskoj drami doprinos globalnoj pozorišnoj kulturi leži u tome što je pokazao da drama ne mora birati između emocije i intelekta, između komike i filozofije. Njegov uticaj se oseća u savremenim dramatizacijama, u konceptualnim predstavama, u postdramskom pozorištu, ali i u popularnoj kulturi koja je sve sklonija metatekstualnosti.
Stopard kao pisac koji je pozorištu vratio misao
Tom Stopard je jedan od onih velikih dramatičara koji su verovali u teatralnost uma. U delima ovog pisca teatar nikad ne manipuliše osećanjima, već predstavlja laboratoriju ideja – mesto gde publika razmišlja, smeje se, oseća i preispituje sebe.
Njegova smrt zato znači gubitak celog jednog modela pisanja, retke ravnoteže duhovitosti i dubine, intelektualne igre i moralnog angažmana.
Ali ovo delo ostaje: kao dokaz da drama može biti istovremeno i moćna i rafinirana, i zabavna i filozofska, i ukorenjena u tradiciji i okrenuta budućnosti.
Ako je išta ostavio pozorištu, to je svest da misao na sceni može biti jednako uzbudljiva kao i svaki dramatični sukob – možda još uzbudljivija.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora