Кад васпитачица постане мама

29 маја, 2020

Пуних пет година радим као васпитач. Од тога сам три провела са децом јасленог узраста. Имала сам колегинице, стручне сараднике, руководиоца, предивне жене из техничког особља које су се према мени увек, барем већина, опходиле као да сам њихово сопствено дете. Имала сам ту срећу да ми ментор буде колегиница од које сам научила много.

Данас, пет година касније, када имам своје дете, које би притом ускоро требало да пође у вртић, угао као да се променио, лубеницу му пољубим! 

Foto: Canva

Замислите, зваћемо је у овом тексту ОНА, у септембру треба да крене у јаслице. Имаће тада 17 месеци.

„Јааооооооооој, па како ћу је оставити тако малу, малену, како ће она без мене…“  говори из мене мама. 

Васпитач из мене одговара, мени мами: „Госпођо, сабери се. Чувала си много млађу децу у јаслицама. Долазили су са 11 месеци, још увек нису умели ни да ходају!“

И то је истина. Остављала сам им целу себе данима, месецима, ма све време.. Били су тако умиљати, малени и остављени нама на бригу. Маме су плакале испред врата групне собе а ја сам их тешила: „Немојте плакати, молим Вас. Није ништа страшно. Он/Она се одмах смири, верујте ми… Само полако, сви то прођу.“

Маме су се уплакане осмехивале.

Имала сам Нину која је долазила уплакана са мамом, и која је се смиривала кад се загрлимо. Касније сам је дочекивала на вратима и одмах ширила руке за загрљај. То је онда постало традиција. Био је ту и један Данило, један Вук, Софија, неуморна и у свом несташлуку потпуно шармантна Сара која је плакала само кад је баш баш „фрка“. Богдан је бојкотовао јело, Михајло је обожавао да качи штипаљке на гардеробу и тако хода по соби. С друге стране, Срна је неко ко је у њиховом малом колективу углавном волела да истерује правду. Андрија је сакривао краставчиће после ручка па их онда кришом грицкао иза полице са коцкама. Страхиња је дуго плакао и био неизмерно тужан што је остављен ту, и таман кад смо помислили да је питање да ли ће се и како привићи, он се привикао, и онда нам сваког наредног дана „бацао пет“ кад улази у собу. Милица, Лазар, Ива и Алекса од којих је Ива увек била амбасадор добре воље, а Алекса је заговарао другачију политику, брат и сестра, близанци.

И било је свега, и смеха и суза, али је највише било љубави и посвећености. И онда кад ме ухвати паника што ћу ускоро морати моју ЊУ да одведем у вртић, ја се онда сетим онога са почетка приче „То сви прођу.“ Истина је, хвата ме паника. Свесна сам да ћу се вероватно и ја расплакати пред вратима собе кад први пут буде ушла и кад је будем чула да унутра плаче. Вероватно хоћу, иако сам свесна да је то нормалан процес, то је период који прође и после кога се углавном љуте кад дођемо по њих „Што си дошла сада? Хоћу да останем још мало.“

Искрена да будем, није ми свеједно. Ипак, уздам се у професионалност мојих колегиница. И не, васпитачице не служе само да децу чувају док родитељи не дођу по њих. Оне су много више од тога. 

Foto: Canva

Увек сам се питала како ће то изгледати кад ја, као васпитач, будем одвела своје дете први дан у вртић. Питање које ми често постављају је: „Хоћеш ли је дати у вртић у ком ти радиш?“ Одговор је увек и одувек НЕ. Не, јер би то довело до тога да моје колегинице осећају притисак да моје дете има посебан третман, јер је дете колегинице, што никако не желим. Моје дете је дете као сва друга деца. Једе, игра се, учи, спава, иде на ношу кад и друга деца. Хоћу да са својим васпитачицама изгради однос онакав какав су моја деца из групе имала са мном. Отворен. Ако направи глупост, да јој на то буде скренута пажња. Да ми се отворено и без околишања каже ако у њеном понашању постоји проблем а не да се проблем, било какав, макар и најмањи, гура под тепих јер ја радим у том вртићу/она је колегиницино дете и слично.  

Не сумњам у професионализам својих колега и колегиница, никада нећу бити тог става да је моје дете УВЕК управу, поготово не да УВЕК говори истину, јер сви знамо да деца у једном периоду свог живота обожавају да измишљају, да режирају у својим главицама, да умеју мало да измене истину, углавном у своју корист. Ретко које дете ће доћи кући и рећи „Нисам данас био добар и нисам се лепо понашао.“ Поучена искуством, знам да та прича обично иде другачије „Ја нисам ништа урадио/ла а васпитачица ме је опомињала!“ ☺ 

Овај текст није написан са циљем да се заузме било која страна. Ни сама не знам како ће изгледати адаптација мог детета на вртић (па и моја), да ли ћемо плакати месецима, или рецимо нећемо плакати уопште, али зато ће нас код куће бојкотовати на свим пољима. Не знам да ли ће одбијати да једе у вртићу, као што то ради код куће. Не! Не попушта. На крају попустим ја. У вртићу успешно научим њих тридесет да играчке не могу да стоје разбацане и да се морају сложити, а моје ме је научило „ако ти сметају, изволи, скупи.“ И то су ситуације на које не знам да ли да се смејем или да само седнем и расплачем се. Некад помислим да ме смислено завитлава.

Много пута сам чула „Деца васпитача су најгора деца!“ Ја још нисам упознала дете које је лукаво, себично или било шта томе слично, а да је се притом такво родило. Такво је јер је тако научено да буде, или можда није научено да може другачије. Не постоји лоше дете. Постоји дете које не прима довољно пажње, са којим се довољно не ради, или које одраста у средини која од њега прави нешто што не треба. 

Као васпитач могу да кажем: „Немојте бринути, мама. И немојте плакати овде, да вас она гледа. Нормално је да у том случају лоше реагује по принципу – океј, чим мама плаче значи ово је неко катастрофално место.“

Али као мама… као мама могу да кажем само: „Јаооооооооооој. Моја бебица. Мамина срећа…“ и да ридам на клупици испред вртића. Шта ћете. Две се у мени побише силе. ☺ 

Шаљем загрљај свим мојим колегиницама којима ми маме плачемо пред вратима, и свим мамама којима кажу „Не брините.“ Не бринемо, само смо мало нешто, ових дана… како да кажем, шмрц. 

Аутор: Сања Митић, васпитачица, мама, аутор блога saninaobloga.video.blog

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама