Ovo je ono što većina zna
Želimo Ministarstvo prosvete, ali i cenjene roditelje naših dragih učenika, podsetiti šta spada u opis poslova učitelja (onih koji podučavaju): izvođenje nastave, pripremanje nastave, vannastavna aktivnost, dežurstva, sekcije, dopunska nastava, pripremanje i izvođenje priredbi, informacije, roditeljski sastanci, pregledanje kontrolnih radova i pisanih vežbi…
Ono što zna tek poneko
OBAVEZNO lično i kolektivno usavršavanje (praćenje pedagoške literature, prisustvovanje seminarima, pripremanje tema od značaja za vaspitanje i obrazovanje …), prisustvovanje sednicama Nastavničkog vieća, Odeljenskog veća, stručnih Aktiva, izrada prilagođenih programa za učenike s posebnim potrebama, učešće u različitim komisijama na nivou škole, mentorstvo pripravnicima…
Ono što još stoji u pravilnicima, i u opisu je našeg posla, jeste i vođenje dnevnika rada za redovnu nastavu, dnevnika rada za ostale vidove nastave, knjige evidencije slobodnih aktivnosti, propisanih evidentnih listove za nastavnike i učenike i druge tabelarne preglede, evidencije o realizaciji plana stažiranja pripravnika, izrada godišnjeg plana i programa rada redovne nastave po predmetima, ispisivanje đačkih knjižica i matične knjige…Formulari… formulari…formulari
A sad – spektakl!
Na brojnim seminarima u cilju savetovanja prosvetnih radnika kako da sa što većom lakoćom ponesu ovo breme koje im je nametnuto, čitav koncept se zapravo sveo na masu propozicija, otvoreno izrečenih i neizrečenih pravila koja je neophodno slepo poštovati.
Ko treba da bude zadužen da pomogne roditelju da dete izađe na pravi put – osoba koja se godinama učila strpljenju i razumevanju, koja je rasla i stasavala sa generacijama koje je ispraćala, ili neki bezvredni šablon koji je zaslugom još bezvrednije uredbe i nesrećnog spleta okolnosti najednom postao “vredan”?
Dobro, navikli smo mi na poslušnost, popunjavaćemo pedagoške kartone. Kada će se učitelji baviti nastavom?
Da li će birokratija zauzeti viši stupanj na lestvici prioriteta od prenošenja znanja i vaspitavanja dece? Da li je roditeljima zaista na prvom mestu da neke besmislene rubrike budu ispunjene do poslednjeg stupca, ili je njihova zamisao i cilj da im deca izrastu u kvalitetne, edukovane, sposobne i valjane ljude, možda baš buduće učitelje, nastavnike, profesore? Da li se iko opredelio za tako plemenit posao da bi se izlagao riziku da postane nepopravljiv mizantrop baveći se suvišnim formalnostima? Pitanje je – koliko vremena, energije, elana, volje, interesovanja i ljubavi prema izabranom pozivu tim prosvetnim radnicima oduzimaju šture, suvoparne tabele, paragrafi, fusnote itd? Ili je, možda, i najboljima među najboljima potrebna prekvalifikacija?
Tatjana Zotović