“Дете нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине.
Не заборавимо притом Адлерову тврдњу да свако дете не само што осећа своју инфериорност него је оно стварно и инфериорно у односу на свет одраслих који га окружује.
Није чак битно да ли је неко дете физички дефектно, јер имамо низ примера да оваква деца и касније одрасли људи, правилним одгојем који је детету пружио материјала за самопотврђивање и признавање његовеличности, уопште не пате од неког осећања инфериорности.
Обратно: доста је деце обдарене и интелигенцијом и физичким изгледом која због погрешног одгоја врло много пате од недостатка поверења у себе, плашљивости и стидљивости.”