„Čvrstina kutikule se ponekad ostvaruje pristustvom kalcijkarbonata, kao što je slučaj kod endokutikule dekapodnih rakova.“ Pročitah ovu rečenicu iz udžbenika za biologiju, navedenu u tekstu podeljenom u grupi prosvetnih radnika na Fejsbuku. Ceo tekst neću navoditi ali može biti koristan, potražite ga na portalu Zelena učionica.
Dijalog majke i kćerke naveden u tekstu zvuči mi poznato. Prepričavaju mi slične razgovore prijatelji i poznanici. Mnoge stvari u našem obrazovnom sistemu funkcionišu slabo, ali o tome se može pisati i polemisati danima. Hajde za promenu da pokušamo nešto učiniti.
Kao komentar na navedeni tekst napisah savete koje bih dala svakom roditelju u sličnoj situaciji.
Prvi savet je da kupi detetu rečnik ili ga pozajmi iz biblioteke. Prirodne nauke su logične. Kada dete u mnogim terminima uoči prefiks endo-, neka ga potraži na 329. strani „Rečnika srpskoga jezika“ Matice srpske. Tada će znati da endo- znači „u, unutra“ i moraće kao novu informaciju da usvoji samo nastavak termina. Isto neka učini za prefiks deka- i na 240. strani saznaće da on uvek označava broj deset. Sada već znamo da desetonožni rak iz prve rečenice ima čvrstu unutrašnju kutikulu. Za definiciju kutikule najbolje je obratiti se nastavniku biologije, mada i nju nađoh na 588. strani. Ipak, definicija nije razumevanje, nastavnik bi kutikulu sigurno bolje objasnio.
Drugi savet jeste naučiti decu da logički povezuju stvari. To što se množenje uči na matematici, ne znači da treba da ga zaboravimo na biologiji. Šta označava n i tablicu množenja i deljenja treba svi da znaju. Matematika razvija logičko mišljenje, čak se i u gramatici koristi ako umemo da upotrebimo njene principe.
Upozoriše me iskusnije kolege da je ovaj savet potrebniji nastavnicima nego roditeljima. Istina, potreban je svakom mislećem biću. Svi odrasli ljudi, bili u svojstvu roditelja, nastavnika ili komšinice sa trećeg sprata, treba da uče decu logičnom razmišljanju, sami da ga vežbaju i uvek primenjuju.
Treći savet je uočiti probleme tamo gde nastaju, a ne tamo gde se dešavaju. Roditelji često, s pravom, iznose mišljenje da je program nastave i učenja za osnovnu školu previše obiman i da deca imaju previše teorijskog znanja, a premalo eksperimenata i terenske nastave. Na meti se tada nađu nastavnici, koji ne odlučuju ni o programu ni o opremljenosti škole i njenim mogućnostima. Ponovo zajedno, treba da se obratimo onima koji takve odluke donose.
Četvrti savet je verovati u svoje dete. Ako ono razmišlja logično, uspostavlja korelacije između već usvojenih i novih činjenica, zaista aktivno učestvuje u nastavi i redovno obnavlja gradivo kod kuće, to što roditelj ne razume gradivo može samo roditelju da povredi sujetu, ne znači da je dete nesposobno ili nastavnik loš. Dete u kući uvek treba biti voljeno, a u školi poštovano. Ne treba da oseća sramotu ili strah ako dobije dvojku ili pohađa dopunsku nastavu. Treba da traži pomoć uvek kada mu je ona potrebna.
Nemojte pokušavati da naučite lekciju umesto deteta, izvedite ga u prirodu gde nastavnik (priklješten između programa, administracije i sve bahatije okoline) nije stigao da ga izvede. Podstičite njegovu kreativnost i negujte radoznalost, one su izgradile najveće umove.
Uz želju da se setimo razumevanja i ponovo počnemo ceniti razmišljanje i znanje, sve roditelje i kolege pozdravljam s poštovanjem, a učenike porukom: Verujem u vas!
Nastavnica srpskog jezika i književnosti, Ivana Milojević