Veliki broj roditelja dece uzrasta do 4 godine doživeo je situaciju da se dete zaceni od plača. Deca plaču ili se ljute, dete se obično baca i vrišti a kod neke dece potom dođe i do zacenjivanja.
Zacenjivanje (ili stručno respiratorne afektivne krize, naziv koji koriste pedijatri) su epizode kratkotrajnog prestanka disanja sa mogućim kratkotrajnim gubitkom svesti i promenom tonusa tela neposredno posle događaja koji izazva jake emocije ili bol kod mlađe dece. Javlja se kod 5% dece uzrasta 6-18 meseci, pođednako je prisutno kod dečaka i devojčica a najčešće prestaje kada dete odraste, do 6. godine. I roditelji dece koja se zacenjuju skoro uvek su imali ove epizode kao mali. Nekada se javlja kod anemične dece.
Zacenjivanje se uvek događa u budnom stanju, isprovocirano je besom, ljutnjom ili jakim emocijama. Obično je prisutno kod temperamentnije dece. Deca se zacenjuju u momentu kada ne uspeju da isteraju po svom planu, kada su ljuta ili uplašena ili kad osete bol ili neku traumu.
Tipičan napad zacenjivanja traje između 2 i 20 sekundi. Postoje dve vrste napada: plavi i beli napadi. U toku plavog napada dete plače, forsirano izdiše, potom kratkotrajno prestane da diše, zatim ima izraz lica kao da plače bez glasa, a onda promeni i boju kože – poplavi. Nekada posle zacenjivanja deca kratkotrajno izgube svest pa se roditelji veoma zabrinu. Ukoliko prestanak disanja traje duže od 10ak sekundi, mogu se javiti i trzaji mišića i ukočenost tela pa se roditelji a i lekari pri prvim epizodama zabrinu da se radi o epilepsiji. Većina dece se potpuno oporave već u toku prvog minuta od početka napada i vrate se normalnim aktivnostima. Neka deca plaču ili vrište posle zacenjivanja, a neka legnu da spavaju.
Bledi napad se javlja češće od plavog kao odgovor na bol, povredu ili strah, često pri udarcu u glavu. Dete oseti udarac, padne, plače kratko, srčana radnja počne da bude nešto sporija, dete se oznoji, promeni boju-pobledi i oporavi se brzo.
Svako peto dete ima i plave i bele napade u različitim periodima odrastanja.
Pedijatru se treba obratiti pri prvom napadu zacenjivanja, uvek ako se zacenjivanje prvi put javi pre 6 meseci ili posle 4.5 godine, ako su napadi učestali, snažni, ako traju duže od minuta i ako se napadi dese tokom hranjenja ili menjanja pelena.
Dijagnoza se postavlja uz dobro uzetu anamnezu, kompletnim pedijatrijskim i po potrebi i neurološkim pregledom. Nalaz EEG-a je kod ovih napada potpuno uredan.
Ovi napadi su potpuno bezopasni i prestaju sami od sebe,kako dete raste.
Roditelji se uvek zabrinu kada dođe do zacenjivanja ali postoji nešto što može da pomogne: Ukoliko imate temperamentno i ostljivo dete, čim počne da plače uzmite ga nežno, umirite ga i pomazite i pokušajte da sprečite prekomerni razvoj emocija koje vode u kratkotrajni prestanak disanja i gubitak svesti.
Ne treba zvati hitnu pomoć, niti reanimirati dete, niti dete polivati vodom. Kada se napad završi pomazite i zagrlite dete. Bez obzira na ove manifestacije besa kod dece, nemojte deci podvlađivati kako biste sprečili napade, jer deca će lako osetiti vaš strah. Nemojte da napad bude razlog zašto je dete uspelo da istera po svome. Ove napade svakako možete ublažiti ako razgovarate sa detetom, objašnjavate mu situacije zbog kojih je dete uznemireno (selidba, vika, svađa sa drugarima ili razvod roditelja). Ponudite detetu da vas zagrli svaki put kada se oseti ljuto ili besno. Ohrabrite dete da razgovara o svojim emocijama. Nemojte vikati na dete zato što se zacenilo. Vodite računa da dete lepo jede i spava, a da u kući vlada mir. Ukoliko se zacenjivanje dešava često, dete verovatno zna i samo da izazove napad jer vidi reakciju svojih zabrinutih roditelja. Ponudite detetu da izabere od dve mogućnosti koje Vama obe odgovaraju – dete će se osetiti važno i misliće da ne mora da se zacenjuje kako bi ostvarilo svoj cilj. Ukoliko dete plače i zacenjuje se jer nešto nije dobilo, odmah i bez mnogo objašnjenja i pravdanja sklonite dete iz novonastale situacije, i jasno mu pokažite da ovakvim ponašenjem ništa ne dobija.
Zacenjivanje može biti odličan povod da se detetu postave granice, da dete usvoji nove veštine koje su mu neophodne da bi se razvilo u samostalnu, emocionalno stabilnu i socijalno prilagođenu ličnost. Treba biti strpljiv i smiren roditelj i iz ovih neprijatnih faza odrastanja izaći srećan što gajite jedno temperamentno dete sa svojim stavovima.
Dr Milena Nikolić, pedijatar
Izvor: Mojpedijatar