„Велики број одрасле деце с којом сам разговарао признаје да, кад разговарају са својим родитељима, дозволе емоцијама да преузму контролу и кажу нешто што можда и нису желели. Ипак, такво понашање не долази само од себе и обично значи да се та особа бори сама са собом.“ – пише, за Psyhology Today, доктор психологије Џефри Брнстеин.
Он истиче да је потребна храброст да се, као родитељ, суочите са чињеницом да вас ваше одрасло дете не поштује. Родитељи такво понашање допуштају из различитих разлога, али они скоро увек имају корен у дубоким емоционалним, психолошким, социјалним проблемима у односу.
Др Брнстеин каже да су се, код родитеља који му долазе управо због одрасле деце која их не поштују, издвајају три најчешћа разлога због који они не успевају да се сами изборе, већ допуштају деци да им се обраћају без поштовања.
Страх да ће их, на неки начин, изгубити
Овај доктор на прво место разлога због који родитељи толеришу иначе неприхватљиво понашање своје одрасле деце, ставља страх да ће се изгубити однос и повезаност. Они се плаше да ће се деца, ако им се супротставе, отуђити и напустити их. Страх је нарочито присутан код оних родитеља чија су деца већ прекидала контакт и окретала им леђа у прошлости.
Стално присутан осећај претње да неће имати децу у свом животу тера ове родитеље да толеришу понашање које, иначе, никада не би прихватили. Могу прећи преко грубих опаски, чак неких увреда и отворено непријатељског става деце према њима. Све то јер верују да је било каква веза, чак и лоша, боља од никакве.
Осећај кривице и одговорности
Родитељи одрасле деце врло често осећају одговорност за понашање своје деце и њихову добробит, чак и у одраслом добу. Та одговорност је, код многих, додатно оптерећена и осећајем гриже савести због родитељских одлука и околности током одрастања њихове деце, а која су можда допринела њиховом садашњем понашању. Родитељи могу кривити себе за то понашање деце према њима, верујући да је оно последица њихових грешака док су им деца одрастала.
Резултат тога су родитељи који толеришу непоштовање као облик казне за неке своје грешке или зато што чак верују да су то заслужили. Могу се чак плашити да би било какво постављање граница или супротстављање њиховој одраслој деци било нови емоционални ударац за њих и да би погоршало неке трауме из детињства за које родитељи верују да су их они узроковали. Тако непоштовање опстаје и расте, а родитељи се надају да се на тај начин искупљују и да помажу деци да из себе избаце нагомилани бес и да излече трауме.
Зависност
Неретко је осећај родитеља одраслог детета такав, да његово самопоуздање и емоционална стабилност почну да зависе од тога шта њихово одрасло дете о њима мисли. У таквим односима, родитељи толеришу непоштовање своје деце у сталној тежњи да добију њихово одобравање.
Закључак који наводи др Џефри Брнстеин јесте да, ако се препознате у оваквим обрасцима, потребно је да поставите границе у односу, али најчешће и да потражите помоћ стручњака. Циљ треба да вам буде отворена комуникација и искрен однос.
Такође, не треба посебно истицати да је важно да разговарате са својом децом и јасном им ставите до знања да не желите да толеришете непоштовање. Истакните да вам је изузетно стало до односа, да сте ту да разговарате ако постоји било шта што вам дете замера, али да то не значи да може да вам се обраћа без поштовања.
Исто тако, подстакните дете да за своје поступке и оно што је данас, преузме свој део одговорности. Детињство има велики утицај на човека, али ако одлучимо да се никада не поправљамо и не радимо на себи и свом односу са породицом, онда је одговорност за то само наша.