Da bi jedno dete izraslo u emotivno zrelu odraslu osobu koja zna da kontroliše svoje impulse i mirno rešava konflikte, treba da pored sebe u prvim godina razvoja ima emotivno zrelu odraslu osobu (u vidu roditelja ili staratelja) koja je u stanju da kontroliše sopstvene impulse. Samo takva osoba može da dete nauči kako da rešava konflikte mirnim putem. Empatija ovde igra ključnu ulogu. Sposobnost prepoznavanja i imenovanja sopstvenih emocija i njihovog verbalnog izražavanja sprečava fizičko nasilje.
Emocije ne smeju biti negirane ili sputavane, niti kažnjavane. Nasilne bihevioralne reakcije kao rezultat emocija i te kako moraju biti kontrolisane. Deci mora biti dozvoljeno da budu i besna, i ljuta, i tužna, i uplašena, ali moraju razumeti da nije u redu udarati nekoga iz besa ili lomiti igračke na primer. Deci kojoj je dozvoljeno da osete bes neće postati nasilna. Ali kako to uraditi? Pa evo ovako.
Da zamislimo sledeću situaciju: dvoje dece, dva brata, igraju se u sobi. Jedan pravi kulu od kockica, a drugi pokušava isto. U jednom momentu čujete vrisak, vidite jedno dete na podu, na leđima, kako plače, kockice su svuda. Prvo što radite, jeste da proverite da li su deca dobro i uverite se da nema neke ozbiljne povrede. Kada ste se u to uverili, i dete se smirilo, saberemo se, ako treba izbrojimo u sebi do 10 i okrenemo se prema drugom detetu.
Roditelj: „Šta se desilo?“ Mirnim tonom.
Dete: „Srušio mi je kulu od kockica i ja sam ga gurnuo.“
Saslušate i prihvatite taj odgovor. Dodatni komentari tipa “a šta si ti njemu radio?“ su ne samo neempatični, nego deluje da vi zauzimate strane i nisu konstruktivni u rešavanju konflikta, jer su upravo poziv da argument eskalira. Eventualno pitate „šta se posle desilo“ i opet mirno slušate i ne delite lekcije. U ovom trenutku bitno je prepoznati emociju o kojoj je reč koja je navela dete da reaguje onako kako jeste, a to je najverovatnije bes.
Roditelj: “Deluje mi da si besan jer ti je srušio kulu koju si pravio.“ (imenovanje emocije i pokazivanje empatije). Čekate da vidite da li će dete reći nešto na to. Moguće da je tužan, ali onda bi verovatno plakao, a ne gurnuo brata. No, vi dajete mogućnost da vas ispravi.
Roditelj: „Razumem da si besan što ti je brat srušio kulu. U redu je biti besan, ali nije u redu udariti nikog.“ (pokazivanje empatije i kontrolisanje reakcije). „Kada si besan, onda možeš bratu da kažeš ‘besan sam što si mi srušio kulu!’. Ne udaraš ga ili guraš. Razumeš li?“
Ovako učimo dete da verbalno imenuje i iskaže emociju besa, a ne kroz fizičku reakciju udaranja. Sama činjenica da govorite detetu da je u redu da oseća ono što oseća (empatija) će ga početi smirivati. Posle toga, kažete mu da izgovori bratu: „Besan sam što si srušio kulu.“ Tome se može i dodati zahtev „Nemoj to više da radiš“. Drugo dete pitate: „Jesi čuo šta ti je brat rekao?“. Posle sa drugim detetom izvodite sličnu empatičnu reakciju.
Roditelj: „Zašto si mu srušio kulu?“ bez da deluje da ga optužujete, mirnim tonom.
Dok čekamo da nam drugo dete odgovori, ako smo empatični ne osuđujemo decu nego pokušavamo da mislimo o razlozima zbog kojih su nešto uradili. U rešavanju konflikta jako je bitno naći pozitivne motive/namere koje su navele osobu da odreaguje na određeni način. To je empatički deo, što ne znači da tražimo razloge da opravdamo nasilno ponašanje. Ne, upravo suprotno, pokušavamo da razumemo namere da bi mogli da kontrolišemo ponašanje sa empatijom. To su namere koji same po sebi ne sadrže ništa loše. Možda starije dete želi da se igra samo. U ovome zaista nema ništa pogrešno ili loše. Ali, ako mlađe baš hoće da bude sa bratom i to ne razume, dolazi do konflikta. Ako starije želi da bude samo, a mi smo empatični onda poštujemo tu želju. Govoriti mu da „nije lepo“ što neće da se igra sa bratom, niti je empatično, niti je zaista tačno. Nema ničeg ružnog ili negativnog u tome. Želja da se igraš sam je pozitivan (dobar) razlog za konflikt. Ima trenutaka kada i mi odrasli želimo biti sami bez druge osobe. Na to isto imaju prava i deca. Ovo sada proveravamo empatičnim pitanjem:
Roditelj (detetu koje je srušilo kulu): „Da li želiš da se igraš sa bratom kockicama?”
Dete: „Da!”
Roditelj (detetu kom je srušena kula): „Da li želiš da se igraš sam?“
Dete: „Da!”
Empatična reakcija roditelja: „Razumem da želiš da se igraš sam. To treba da kažeš bratu.“
I bukvalno tražite od njega da pogleda brata u lice i izgovori ove reči. Možete tražiti od deteta da i Vama kaže direktno ove reči. Empatična reakcija istog tipa prema mlađem detetu: „Da li ti želiš da se igraš kockicama sa bratom, a on ti ne dozvoljava, pa si bio besan i srušio si mu kulu?“ Pretpostavimo da je tako.
Roditelj: „Onda kažeš bratu da želiš da se igraš sa njim, ne rušiš mu kulu. U redu? Ali ako tvoj brat želi da se igra sam, onda moraš to prihvati i pustiti ga da se igra sam. Kada i ti budeš hteo da se igraš sam možeš mu isto reći. Jesi me razumeo?“
Ovde govorim o deci koje imaju razvijene jezičke sposobnosti i dovoljno su velika da razumeju. Međutim, roditelji ne treba da misle “rekao sam jednom i sada će sve da bude drugačije“. Ne, ovo će verovatno morati da se ponovi mnogo puta, dokle god se ne usadi u vrednosni sistem deteta i ne postane svakodnevica i njima pridodan način rešavanja konflikta. Usput moramo kontinuirano biti empatični i u drugim situacijama.
Ovde je opisan jedan scenario, koje bi mogao da ima različite ishode zavisno od toga šta dete kaže. Ono što je bitno je da, šta god dete reklo, empatički mu objasnimo da je u redu i biti sam, i hteti igrati se zajedno. Da ih naučimo da iskažu jedni drugom, a i nama roditeljima, te njihove želje i emocije koje osećaju verbalno. Kao empatični roditelj treba da im objasnimo da je u redu imati besan ton i reći „besan sam, srušio si mu kulu, prestani“, ali nije u redu da udaraju, šutiraju, lome i bacaju igračke i stvari. Kada osete da je u redu biti besan, i nauče da to iskažu verbalno, neće imati potrebu da taj bes ispolje fizički.
Ali, kao i u prvom tekstu koji sam pisala na temu empatije moramo i mi sami znati da ispoljimo naše potrebe i emocije verbalno i nenasilno. Roditelji koji ovo ne znaju imaće probleme u ovakvim situacijama. Kada dete viče, oni viknu još više. Kada dete ne sluša, oni se ljute kao mala deca i prete posledicama. Moramo biti svesni da kada odrasla osoba u konfliktu reaguje tako što viče (osim u slučajevim opasnim po život), ona u tom trenutku nije više odrasla osoba.
To je ponašanje na nivou deteta i najbukvalnije je odraslo histerisanje. Histerije, ili ispadi besa malog deteta se u telu odrasle osobe manifestuju kao: vika, psovke, pogrdne reči i verbalni napadi, laži, manipulacije, udaranje rukama o sto ili lupanje vratima, odbijanje odgovornosti i fizički obračuni. Razmislite o ovome kada sledeći put uđete u konflikt bilo sa detetom, bilo sa drugom odraslom osobom. Deca ne mogu da nauče da kontrolišu impulse pored odrasle osobe koja ne zna da kontroliše svoje. Ova psihologija jednostavno ne postoji.
Autor: Lidija Smirnov, profesor engleskog jezika i pedagog