Tačno jedan vek posle svog objavljivanja, roman Franca Kafke „Proces“ i dalje deluje kao tekst koji uporno izmiče jednostavnom objašnjenju. Profesori u njemu prepoznaju neiscrpnu građu za tumačenje, studenti uočavaju složenu mrežu znakova koja traži upornost i intelektualnu zrelost, a učenici, čim zakorače u njegov svet, osete neobičnu mešavinu nemira i znatiželje.
Taj roman svakako je i danas izazov, pogrešno je reći „zato što je težak“. On je to pre svega zato što podstiče na duboko razmišljanje i stalno postavljanje novih pitanja. Drugim rečima, ne pristaje da se podvede pod jedan ugao čitanja.
Kafkin „Proces“, dakle, ostaje jedno od najintenzivnijih mesta moderne literature, upravo zato što odbija da se svede na jednu dijagnozu ili jednu „ideologiju“ tumačenja. Njegova struktura deluje zastrašujuće jednostavno: Jozef K. se jednog jutra budi „optužen“, ali bez jasnog objašnjenja osnove optužbe, prirode suda ili logike postupka. Iz te jednostavnosti nastaje složen sistem mogućih čitanja. Kao u fugi, motivi se prepliću, ali svaki glas ima sopstveni integritet. Upravo tu polifoniju vredi analizirati.
Pravno-teorijsko tumačenje: procedura bez temelja
Pravna perspektiva polazi od pitanja norme – gde je uporište i kako pojedinac dolazi do njenog smisla. U Kafkinom svetu norma deluje samoproizvodno: ona se javlja kao čin čije tumačenje stalno izmiče. Takva struktura podseća na autopoetski poredak – sistem koji neprestano iznova proizvodi sopstveno opravdanje, a čoveka svodi na objekat administrativnog procesa. U takvom sistemu odgovornost se preobražava u apstraktni zahtev, dok pojedinac ostaje pred mehanizmom koji deluje konačnije od samog zakona. Roman zato nameće pitanje temelja pravednosti i granica legitimiteta u svetu u kojem procedura potpuno zasenjuje pravnu suštinu.
Pravna teorija bi ovde prepoznala više grubih povreda procesnih načela: ne postoji optužnica (povreda prava na jasno obaveštenje o optužbi), ne postoji pravni lek (iako se navodno može žaliti, procedura je fiktivna), postupak nije javan (iako su mnogi obavešteni o „krivici“ Jozefa K.), ne postoji referat o dokazima (jer nema dokaza), postupak je beskonačan (vreme je sredstvo mučenja, a ne pravde), presuda je bez ikakvih argumenata i obrazloženja („kao psa“).
Sud postaje perverzna institucija: jedan od najstrašnijih elemenata „Procesa“ jeste taj što sud „radi“ – on ima svoje činovnike, arhive, red, puno ljudi koji slede pravila. Ali ta pravila nemaju veze sa pravdom ili istinom. Kada institucija forme ostane, a sadržaj pravde nestane, dobija se mehanizam progona.
U ovom delu Kafka je istovremeno i prorok modernih totalitarizama, kojih je bio pun 20. vek, i kritičar savremenih društava: procesi bez osnova, institucije koje samo formalno postoje, „prava“ koja se navodno garantuju, ali sve funkcioniše kao puka simulacija.
Tako „Proces“ postaje jedno grandiozno delo o pravnom nihilizmu.
Kafkin sudski aparat u romanu prikazan je kao besmislena, otuđena birokratija, što bi neki teoretičari prepoznali kao kritiku pravnog pozitivizma – škole mišljenja koja pravo shvata kao skup normi nezavisnih od moralnih vrednosti. Sud u „Procesu“ deluje autonomno, bez ikakve veze sa moralom ili pravičnošću. Ovakav koncept može se uporediti sa kritikama koje su pravni teoretičari, poput Gustava Radbruha, uputili pravnom pozitivizmu, tvrdeći da je slepo poštovanje zakona (bez etičkog pokrića) omogućilo pravno zasnovane nepravde.
Egzistencijalističko tumačenje: čovek pred apsurdom
Egzistencijalistička perspektiva otkriva dramu čovekove slobode. Jozef K. ulazi u svet u kojem logika svakodnevnog postojanja deluje stabilno, ali se ispod te površine otvara prostor apsurda. On nastoji da deluje racionalno, ali racionalnost ulazi u konflikt sa strukturom koja ne reaguje na njegove argumente. Tu nastaje egzistencijalna napetost: smisao više ne dolazi iz poretka, već iz unutrašnje odluke subjekta da odredi svoj položaj. Jozef K. to ne uspeva da izvede; njegov hod kroz roman pokazuje kako čovek, u dodiru sa apsurdom, postepeno gubi sposobnost definisanja sopstvene slobode. Upravo taj gubitak strukturira egzistencijalnu tragediju „Procesa“.
Egzistencijalizam posebno naglašava sledeći paradoks: Jozef K. nije slobodan da bira, ali je slobodan da misli da bi trebalo da bira. Upravo ta svest o neslobodi čini njegovu poziciju dramatičnom. On vidi nemogućnost, ali ne prestaje da traži objašnjenje.
Teološka perspektiva: sud kao odjek izgubljene transcendencije
Teološka čitanja prepoznaju motiv sudske instance koja deluje uzvišeno, ali bez etičke sadržine. Sud ima auru poslednje moći, ali nema nijedan atribut milosti ili prosvetljenja. Njegova nedostupnost poništava mogućnost dijaloga između čoveka i višeg principa. Ta struktura podseća na negativnu teologiju: ono što je najviše ujedno je i najneprozirnije. U takvom svetu čovek ostaje u položaju tragača koji se obraća moći bez lica, dok se svaka nada u spasenje preobražava u novi krug nesigurnosti. Kafka time oblikuje viziju modernog doba u kojem traganje za smislom više nema transcendentni oslonac.
Jaspersov stav da je čovek „osuđen na pitanje koje ne može rešiti“ savršeno opisuje Kafkin svet: u njemu nema otkrovenja, nema odgovora, nema mogućnosti za unutrašnje pomirenje.
Političko-sociološko tumačenje: društveni mehanizmi discipline
Politička i sociološka analiza otkriva strukturu društva koje normalizuje kontrolu. Mehanizam moći u „Procesu“ ne dolazi iz jednog centra, već se grana kroz mrežu činovnika, pomoćnika, pisara, sudskih slugu i marginalnih posrednika. To su sitni delovi aparata. Ta „decentralizacija“ moći predstavlja moderni fenomen discipline: vlast se skriva iza strukture, a struktura postaje „objektivni“ okvir koji niko pojedinačno ne može promeniti. Čovek se prilagođava pravilu čija se svrha ne objašnjava. Jozef K. postepeno usvaja logiku sistema, čak i kada ga ona lišava integriteta. U takvoj strukturi otpor gubi mesto, a prihvatanje postaje jedini preostali način egzistiranja. Politička čitanja zato u romanu vide mapu društva u kojem se nasilje pretvara u administrativni stil života, a poslušnost u normiranu metodologiju. Sistem postaje sposoban da proizvede podređenost bez otvorene sile. „Proces“ postaje vizija društva u kojem je sveopšta kontrola svakog segmenta života zapravo očekivana, a otpor marginalizovan do iščeznuća.
Prema Maksu Veberu, moderna birokratija je sistem koji čoveka zarobljava u mrežu formalizovanih pravila. U „Procesu“ sud postoji u neprozirnoj, višeslojnoj hijerarhiji kancelarija, portala, službenika, pomoćnika, nadzornika… To liči na „gvozdeni kavez“ modernosti: institucija koja deluje logično, ali se unutar nje gubi čovek.
Volter Benjamin ističe da se kod Kafke vidi sistem koji je „savršeno racionalizovan, ali u potpunosti lišen veze sa pravdom“. Umesto haotičnosti, vidimo da je sve pripremljeno, uređeno, ritualizovano. Samo jedno izostaje – bilo kakva svrha. Ovo Kafku čini prorokom modernih totalitarnih sistema.
Poetičko-formalno tumačenje: modernizam kao arhitektura nepotpunosti
Poetička analiza otkriva strukturu koja odbija klasičnu celinu. Roman se gradi od fragmenata, od prostora koji deluju povezano, ali tek u napetoj uzajamnosti. Narativ napušta ideju završnosti; ni uzrok, ni tok, ni ishod postupka ne grade luk koji bi objasnio celinu. Ta nepotpunost predstavlja svesni poetički izbor: Kafka gradi prozu u kojoj smisao nastaje kroz akt čitanja, ne kroz fabularno razrešavanje. U tome se otkriva modernistički princip: tekst postaje model sveta u kojem čovek traga, ali ne pronalazi stabilan temelj. Poetika Procesa funkcioniše kao ogledalo moderne svesti – razlomljene, napete, neuhvatljive.
Psihoanalitičko tumačenje: potisnuta krivica i unutrašnji sud
Psihoanalitička perspektiva u središte stavlja odnos između subjekta i potisnutog sadržaja psihe. U tom okviru sud predstavlja unutrašnji mehanizam koji se javlja kao instanca moralne samokontrole. Optužba nije samo događaj iz spoljašnjeg sveta; ona se javlja kao projekcija unutrašnjeg konflikta. Jozef K. se nalazi u stalnoj tenziji između svog spolja vidljivog identiteta i slojeva ličnosti koje ne uspeva da integriše.
Psihoanalitički pristup uočava da postupak deluje kao psihički proces u kojem se pojavljuje potisnuta krivica. Ta krivica nema konkretan sadržaj; ona predstavlja pozadinski osećaj nedovoljnosti, unutrašnjeg duga ili egzistencijalne nesigurnosti. Sudske instance poprimaju ulogu simboličkih figura superega – organa koji nadzire, procenjuje i kažnjava. Prostori suda, njegove kancelarije, potkrovlja i hodnici podsećaju na arhitekturu psihičkog aparata: viši i niži nivoi, skrivene pregrade, prostori koje čovek retko posećuje, ali ih nosi u sebi.
Žene u romanu – Frida, Leni, žena sudskog poslužitelja – u psihoanalitičkoj interpretaciji predstavljaju ambivalentne figure želje i krivice. Njihov odnos prema Jozefu K. neće doneti oslobođenje; svaki kontakt produbljuje tenziju između nagonskog i normativnog. Roman time dobija dimenziju unutrašnjeg procesa u kojem čovek oblikuje sopstveni identitet kroz borbu sa onim što se „izliva“ iznutra.
Psihoanalitičko tumačenje zato „Proces“ razume kao dramu subjekta koji prolazi kroz simbolički sud sopstvene psihe. Spoljašnji sud postaje odjek unutrašnje strukture; optužba se pretvara u mehanizam koji otkriva koliko je ličnost fragmentirana. Jozef K. nema priliku da se odbrani jer ne može da se suoči sa sadržajima koji ostaju nedostupni, ali deluju presudno.
Roman kao mapa modernog stanja
„Proces“ obuhvata čitav spektar mogućih čitanja: pravni teoretičari uočavaju strukturu bez temelja, egzistencijalisti dramu slobode, teolozi prazninu transcendencije, političari mehanizme kontrole, poetičari arhitekturu moderne nepotpunosti, dok psihoanalitičari uočavaju dinamiku potisnutih poriva i sud psihičkog aparata. Ta tumačenja se prepliću i osvetljavaju jedno drugo.
Kafkin roman upravo u toj polifoniji nalazi svoj istinski oblik: svet koji zahteva interpretaciju, tekst koji se neprestano otvara novim čitanjima i umetnička struktura koja odražava složenost modernog iskustva. Zato „Proces“ ostaje jedna od centralnih tačaka razumevanja čoveka u dobu fragmentisane stvarnosti, u kojem pojedinac traga za smislom u svetu koji istovremeno proizvodi norme, krivice, očekivanja i neminovnosti.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti