Како да не тучете своју децу

јануар 24, 2015

Претходних дана на Фејсбук страници Дивне маме ова фотографија са поруком призвала је многе родитеље који су, сасвим погрешно, протумачили да неко њих лично прозива и оптужује да телесно кажњавају децу. Многи су почели да класификују батине и постављају cymera_20141119_094622границу „колико батина је ок“. Срећом, било је много више оних који су показали подршку васпитању без насиља: лајком, дељењем, коментаром, и то је оно због чега данас и пишем овај текст.
Да се разумемо: ако практикујете телесно кажњавање нико не очекује да одмах сада вежете себи руке и никада више то не урадите. Али напредак ћете постићи и ако се барем запитате да ли постоји други, бољи начин. Да ли је сваки пут кад сте ударили дете било неопходно? Да ли сте тако реаговали због детета или због себе? Да ли сте се осетили беспомоћним, повређеним, изневереним, изнервираним и све те емоције слиле су се у један шамар?
Родитељи који су се укључили у полемику на ФБ страницу су ми објаснили да туку децу јер: 1. боје се за безбедност детета, 2. не умеју другачије да изграде ауторитет. То су врло разумни и брижни циљеви, зашто су онда средства којима их постижу тако неразумна и груба?
Ми смо друштво са дубоко укорењеним насиљем. Према статистици Савета за родну равноправност Владе Србије скоро свака друга жена трпи неки вид насиља – економско, психолошко, сексуално и то је најчешће насиље у партнерским односима. Наравно да не мислим да је ударац по гузи исто што и насиље у породици, али клима овог друштва указује на врло висок праг толеранције насиља. Тако смо ми као деца васпитавани батинама, наши родитељи такође, њихови родитељи су добијали шибом, и тако даље. Напредак у друштву можемо остварити само ако изађемо из овог зачараног круга батинања!
Један тата ми је написао:
„Проблем овде настаје, што ви када одузмете телесну казну, људима који немају толико знање да реше сваки проблем речима, нису довољно интелигентни, нису виспрени, домишљати, нико их није учио, а не дате одговарајућу обавезу родитељу да се образује, не обезбедите услове и законску норму, и мислите да је то његова ‘обавеза’ да се самостално образује а захтевате нешто од њега, правите проблем са погрешним претпоставкама, већи него што је постојање телесне казне.
Ствара се вакуум, где родитељ има везане руке да спречи самовољу детета које може бити директно на штети самог детета, а родитељ једноставно другог решења нема. (…) Први пут када сам лупио дете по руци, плакао сам као киша цео дан, јер боље нисам знао, а у том тренутку сам морао то да урадим јер, друго решење које би било делотворно, нисам имао. Чист мазохизам из незнања.„.
Овом тати огромно хвала, а наставак текста посвећен је методама васпитања које искључују батине.
Дакле, рецимо да је дете урадило нешто опасно што није смело, на пример, потрчало ка прометној улици. Једно оштро „НЕ“ би требало да га заустави под условом да викање није Ваша рутинска комуникација. Након тога објасните детету опасности и (ово је врло важно) да сте се уплашили због њега. Агресију коју бисте преточили у ударац претворите у љубав. Зар то није оно што Вас је и покренуло на реакцију у овом случају?
Међутим, Ваше дете понавља исто неприхватљиво понашање, и не вреди му говорити. Уместо да га казните батинама, пошаљите га „у казну„. То може бити ходник стана, ћошак собе, било која столица… важно је да дете буде прекинуто у томе што ради и да проведе неко време знајући да је кажњено (дужина казне зависи од узраста, код мале деце, 2-3 године, довољан је и минут). Важно је на крају казне поновити зашто је кажњено и објаснити да се то понашање неће толерисати. Ако се неприхватљиво понашање понови можете продужити трајање казне.
Други вид казне је да му ускратите нешто што воли: одузмите му омиљену играчку на неко време (опет, код мале деце је довољно неколико минута) или му немојте дату посластицу коју би иначе добило.
С друге стране, не можете само кажњавати: када се дете понаша лепо, похвалите га. Наградите добро понашање.
Проводите квалитетно време са својом децом: не гледајте у телевизор или у телефон у времену које сте одвојили за децу и дружење са њима. Са старијом децом (већ од четврте године), можете разговарати – упознајте своје дете, његове жеље и страхове. Деца су често несташна јер желе пажњу.
Не заборавите да дете најбоље учи на примерима. Овај механизам усвајања емоција, ставова и понашања из околине најбоље је описао Павлов (да, онај који је експеримантисао са псима, али се бавио и много комплекснијом психологијом). Овим механизмом дете које тучете само може да научи да и само буде насилно.
На крају, ако осећате да не можете да изађете на крај са васпитањем без казне, посаветујте се са неким: васпитачицом у вртићу, учитељицом, школским психологом исл. Не посежите одмах за батинама. Постоје други, много ефектнији начини да се реши проблем.
Милица Цалија
Извор: divnamama.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама